Nage Ulavor

Ne mogu da zaspim. Nije savest. Prosto ne mogu. Možda je zbog vremena, možda zbog komarca koji mi zuji na uvce... možda ipak savest?

Putujem dosta ovih dana, kofer raspakujem ili ne raspakujem, promenim samo prljavo – čisto i idem dalje. Naišao period.

Ali noćas sam kod kuće, (oporavljam se od poslednje relacije Zagreb – Beograd – Kragujevac) uz dve predivne klinke. Slušamo Mocarta, od toga se lepše raste, kažu. Okupane, mirisne, smestile smo se u krevet, i ja sam sat vremena posle borbe sa komarcem ustala. A možda je savest?

Naime, obećala sam sebi da ću kad se vratim da potopim noge u lavor.

Sve vreme puta i boravka tamo - vamo  maštala sam o toploj kupki za stopala. Volim to. Pomešam čajeve, dodam malo mleka i držim stopala tu dok ne zaspim. Za mene ne postoji veći oblik uživanja od mog lavorčeta iz kojeg isparava miris nane ili cimeta. I posle klišea: "Bila sam svuda, videla svašta!", SPA domestica ostao je fetiš koji sam sada sebi uskratila. Jer... čeka me još jedno putovanje.

Sada, dva sata posle ponoći mislim na začine koji bujaju u bašti i maštam kako ih berem i spuštam u vrelu vodu, a nisam se makla. To je zato što sutra ranom zorom moram da ustanem i da budem skoncentrisana na razgovor koji mi predstoji, i  ovog puta me savest peče što sam još uvek budna...

U vrtlogu obaveza koje sebi nametnemo, ne ostaje vremena ni za domaće lavorče u koje možeš potopiti noge. Neko te podigne iz fotelje, neko ti prepreči put ka kupatilu. Neko te odvede u krevet, makar da mu čitaš bajku pre spavanja.

                            

Neko uvek iskrsne da postane preči od dvadeset minuta jednostavnog uživanja i blažene meditacije. Ili prosto zaboraviš da i to postoji kao opcija pa se prepustiš vršljanju po društvenim mrežama, novim linkovima, vestima, informacijama koje ti verovatno nisu potrebne. Zaludiš se, i zaboraviš na svoja stopala, a upravo ta stopala te vode dalje. Da, tu je uvek pedikir da ublaži nemirnu savest, ali dok ti profesionalac sređuje nokte i pete, od tebe odlazi onaj momenat apsolutne nirvane koju nudi samo lavor, od predaka na ovamo, jednostavan i prevaziđen, karikiran i  (u mom slučaju) obožavan.

            

          Jeste,  treba da natočiš vodu i podesiš temperaturu. Jeste, treba da misliš koje travke da „uvedeš u priču“. Jeste, baš je naporno...  ali sada, iz ove perspektive ja ti iskreno zavidim što to možeš sebi da priuštiš. Zaboravi na tastaturu i displej neko vreme, i stavi bilo koju kesicu čaja u vrelu vodu. Sačekaj da se malo ’ladne... i obraduj ta stopala makar danas, sutra te možda zahvalno odvedu na neko posebo mesto.