Dan kada ću prestalti da pušim

Čekam da mi padne na pamet određen datum. Taj datum će označiti Dan kada ću prestati da konzumiram cigarete (pušim). O da. Čvrsto sam odlučila, samo nisam još pronašla datum. Kad ga nađem, onda ću da ga sačekam i dočekam. A možda i neću. Možda prestanem da pušim pre nego što osmislim datum.  Možda i nastavim sa tom groznom navikom i kad prevalim preko datuma, ni to nije isključeno. U tom slučaju, džabe sam čekala. Kad bolje pogledaš, svi čekaju. Da se nešto desi. Jer – je – to – sledeći – stepenik – na – putu – tom, mom, tvom, nečijem, svačijem.

Valjda je to tako sa čekanjem.

Nekad se to nešto bitno desi, nekad ne. Ipak, to ne utiče na naš poriv da osmislimo nešto drugo što ćemo čekati. Novi datum, promena cilja, da putovanje nikad ne prestane. Čekanje uključuje bitan faktor – vreme. A vreme se kreće, uvek, za razliku od nas; mi smo statični. I čekamo.

Eto, i  Nova godina... praznik koji mimo svih divnih običaja na svoj način slavi upravo čekanje. Dočekati još jednu godinu, osmisliti planove obećanja, ciljeve koje ćemo ostvariti u njoj. Naše nade će se rasplamsati, i one će podrazumevati da treba čekati. Ako dočekamo hoćemo li biti srećni? Nezavisno od ishoda, pitam samo hoćemo li biti srećni dočekamo li ili ne ono nešto?

Pitam, jer čak i kad neke stvari dočekaš, momenat sreće traje kratko. Odmah posle toga stižu novi zadaci, nove staze kojima ideš i novi momenti koje čekaš.

A, da, postoji i onaj, naizgled dijametralno suprotan pojam: juriti za... Isti pravac, samo je smer obrnut. Ne bih sad da razvodnjavam, ali može mi se i iako ovde juriti ne navodim uz glagol čekati, hoću da se zna: mislim i na ambicioznu jurnjavu za još još još... čega? Jer „vreme ne čeka“. Alo, vrene ni ne juri, ima svoj tempo, prc.

Ni jednu veliku stvar u životu nisam čekala, „ono bitno“ se uvek desilo.

Možda sam zato (po mediokritetskim standardima) kasno položila  vozački, kasno izgubila nevinost, kasno završila fakultet, kasno se udala...  Kasno sam počela da komuniciram sa ljudima, tek u srednjoj školi (pa nisam zakasnila da upoznam i steknem veoma dobre prijatelje). Kasno sam se zaljubila. Kasno sam naučila da kuvam (al’ sad izuvam). Kasno sam naučila da se branim (što me nije sprečilo da odbranim i sebe, neretko i druge). Sa druge strane, rano sam nučila da čitam, rano sam počela da zarađujem, rano sam se osamostalila, rano sam videla smrt, rano sam izgubila nevinost, rano sam mogla da se udam, rano sam naučila da držim jezik za zubima... trt.

Ništa od ovoga nije tačno.  Ne postoji ni rano ni kasno. Sve je došlo na vreme. Bez ciljeva i pravih datuma, bez čekanja. Spontano. Čekaj, da se razumemo, nije da ja nisam neke stvari priželjkivala, a neke žarko želela, samo kažem da nisam forsirala, to je sve.  Skoro deset godina sam čekala da steknem uslove i imam svog psa, pa se pas desio iako ni tad nisam bila „u prilici“ (i to je imalo svoju emotivnu vrednost, mnogo veću nego da je bilo onako kako sam zamišljala dok sam čekala). Faks koji sam upisala onda kada sam trebala da ga upišem nikad nisam završila, zato sam sasvim spontano upisala baš onaj koji je trebalo sa 32 godine, i završila ga, o da. Časove vožnje sam prvi put počela da pohađam 1993. godine, položila sam tek 2009. Smrt sam videla sa četrnaest, kad su mi sahranili druga Gružu, a ta ista smrt me je zamalo sahranila kad mi je umro brat. Naučila sam da se branim posle deset godina očevog maltretiranja,i to se desilo  kad je prvi put udario moju sestru. Zaljubila sam se kad sam spoznala drugačije mirise i boje (nema veze sa opijatima ni a veličinom polnog organa da se razumemo), možda je to nekome strašno, ali je većina mojih vršnjakinja u to vreme već bilo udato. Udala sam se pošto sam provela deset godina u vezi koja nikome nije izgledala normalno, čak ni meni (zato je verovatno i opstala), sa čovekom koji nema ama baš nikakve sličnosti sa mnom (zato je sigurno opstala). I nisam čekala. I bila sam budala. I bila sam mudra. Ko zna? Ono što pokušavam da kažem je da sam svaku bitnu stvar u mom životu dočekala kad je trebalo, ne onda kada je to po nečijem mišljenju trebalo da se desi, i ne onda kad sam je očekivala. 

Ono što pokušavam da kažem je – odjebite sa mediokritetskim stavovima.

Ovo nije topla voda. Ovo je bila misao vodilja jednog divnog muzičkog pravca, pa iako je izrodila gomilu divnih buntovnika, pokazalo se da su neki od tih buntovnika bili samo divni gubitnici, dok su oni drugi igrali mudrije. Svakako, iako se mi trudimo da dokažemo suprotno, rokenrol je najzad umro.  

I šta sad? šta nam je činiti? A da bude mudro, a da se ne  ispadne glup u društvu, a da se živi komotno, malo radi i dosta zabavlja?

Ne misliš o tome. Prepustiš se putovanju kroz sopstveni  život,  posmatraš boje i upijaš mirise. Ne kažem da treba odustajati od snova, ali primećujem da su se snovi uglavnom sveli na čekanje da se desi ili ludu trku da se stigne. Alo, ne ide to baš tako, prijatelju. Imam potebu da ti kažem, čak i kad dočekaš, možda to „ono“ ne bude to. Zašto onda ono vreme dok „ono“ i „to“ ne stignu ne provesti u nečem interesantnom, bez čežnje i frustracije? Zašto se ne igrati u lepotama dana, baš ovog dana? Jubileji su intimniji, uvek u tebi. Zašto baš večeras ne dočekati Novu godinu?

Ej! Ljubav tek ne moraš da čekaš. Zašto čekati na ljubav dok možeš da voliš i cvet (ovo je s namerom romantičarski poetično, zato se ne smej)? Zašto čekati na povoljne turističke ponude kad imaš te cipele na nogama? Lepota je uvek tu, u tebi. Ni nju ne moraš da čekaš.  Čekaj... pa šta ti onda čekaš? Da se zaposliš? Da maturiraš, da se zaljubiš, da rodiš, da nekoga negde sretneš? Naivno. Ako nešto želiš, posveti se tome, i ne planiraj. Ne čekaj.  Spava ti se? Pa lezi, spavaj, glumi uspavanu lepoticu, neko će već naići da te probudi, poljupcem ili bokalom ’ladne vode. „Ono pravo“ uvek nađe put do tebe, onda kad treba da se desi, i ne obraća mnogo pažnje na tvoje imaginarne rokove. Ono pravo možda negde tebe čeka i ima bolje informacije o tome kad treba da se desi. Ti samo treba da budeš živ (a sad nastavak... jedino živo u tebi je tvoja strast).

Dakle... što se cigareta tiče, definitivno ih ostavljam, samo čekam da mi se ukaže datum koji će predstavljati Dan kada sam ostavila pušenje.

Dotad, ja dišem, hodam, smejem se, volim, jedem, upijam svoje mirise i boje i ... šetam psa. Ko zna šta sve do tad može da mi se desi. Nisam luda da sve to propustim zbog nekog datuma koji sam možda džabe čekala.

Se(bitch)na

Kao i obično, povratak u zavičaj je inspirativan. Ono što svako od nas povratnika ima za dodatnu selfedukaciju (za razliku od onih koji nikada nisu otišli iz svog grada na duže od odmora) je ogledalo. Jedno veliko iskrivljeno ogledalo. Nekad ti je glava veća, nekad su ti noge kraće, sebi deluješ smešno i groteskno, ali to si ipak ti, prepoznatljiva ti je osnova. Tvoje su te oči, i ono što se nalazi iza njih. Prepoznatljiv je način na koji se osmehuješ, gestikuliraš...pa opet, nisi. Nisi ti. Ko si zapravo, pitaš se, tražeći pozu u kojoj tvoj odraz deluje iole jasno. Možda se zato neki više nikada ne vrate u zavičaj da se tu skrase. Nije to samo zbog susreta sa dragim ljudima koji te zbunjuju, to si ti, ti koji ne možeš da se privikneš na krivo ogledalo,  i ti ćeš možda, kao i ja, u momentu kad ti kasni bus a ti ga čekaš na parkingu, jer autobuska stanica  ne radi, doći u situaciju da preispitaš svoj odraz tu, u zavičaju... fuj. Bolje skupi lovu i kupi kola, makar možeš da slušaš radio.

Čekajući bus na stanici sam došla do spoznaje sopstvenog sebičluka, da bi mi bilo žao da to ispari do Beograda. Sva ta selfpreispitivanja i nisu bogznakolko poučna, a mogu dobro da pomere čoveka, da recimo piše o tome u busu, dok se klacka, i malo mu je muka.

Sebična sam. Ok, znala sam to negde, nije to baš neka novost. Uprkos tome što  ću uvek drugome ostaviti lepše parče pečenja, pizze ili torte i delovati velikodušno, ipak ću pojesti više gumenih bombona. Krišom.

Kradem i deci. To je zato što ja više volim gumene bombone nego pizzu ili tortu (pečenje neću da komentarišem). Volim da plaćam cehove po kafanama, ali ne volim da kupujem garderobu. Nikome.  Ali... zato ću duplo više potrošiti na suvenir ili knjigu,  nakit... pa, nije ni to tako loše?

Sebično je,  ako uzmem u obzir da  ti želiš baš neki lep komad odeće (odeća figurativno, ne hvataj se sad za to). E tad, tad pomislim – ko te jebe. Ne dam ti. I tu se ogleda moj sebičluk,  to nametanje ljudima šta treba da vole ili preziru, nametanje muzike koju volim, knjiga koje su po meni odlične,  o filmovima da ne govorim.

Mnogo pričam. Sebično, oduzimam sagovorniku vreme, i trtljam, nebitno koliko je to o čemu govorim značajno ili ne. U saobraćaju sam ekstremno drska. Put je moj, i ko god ne vozi mojim ritmom suočava se sa gnevom manitulje... pa ipak, obavezno stanem pešaku na ili van pešačkog prelaza, obavezno blicnem kolima u suprotnom pravcu da ih upozorim na saobraćajca koji vreba, puštam one koji skreću levo, jer niko drugi neće (mada, to i nije neko opravdanje za sve ostale gluposti koje pravim u saobraćaju).

Sebičluk me čini nestpljivom, te često srljam u probleme. Ne vagam reči dok ih izgovaram, pa se neki i ljute (i nikad me to ne pogodi koliko treba). 

Volim sama da sedim u busu, presrećna sam što je izašla starica u Batočini čiju sam ljubaznost do sad ignorisala, jer pišem o sebi.  Izašla je, i sad je ok. Mogu i da prestanem... ali neću. Otvorila sam ovu temu zbog nečega i nije fora da sad prekinem.

Dakle, nastavljam:  moji prijatelji su ljudi sa visokom dozom tolerancije,  jer  me  poznaju i ne uzimaju mi za zlo to što sam se(bitch)na.  A ja? Opet sebi udovoljavam družeći se sa takvim, posebnim ljudima. To što su me prihvatili ovakvu samo potvrđuje njihovu veličinu.

Zato...moja šira i uža familija može da mi kaže  –  Ružice, samo svoje dupe gledaš.  Ili, u blažoj formi: boli nju uvo, ona gleda da njoj bude dobro. Jebe joj se za sve, ona je sebi organizovala život, briga je za nas... bla bla, bla. U pravu su. Jesam. Ogledalo koje stave ispred mene se zakrivi i ja vidim to što izgovore kao jasnu sliku. Sve ostalo je možda nakrivo, sebičluk se vidi. Majku mu, ne da se sakriti (kao kašalj beše?) i svi ti osmesi i pristojne floskule koje razmenjujem sa drugim ljudima postaju iskrivljene u licemerju, ja postajem groteska u odrazu koji vidim. Eto ti sad...  Nemam neki jasan razlog da ispovedam svoj sebičluk, osim možda savesti koja me  peče, jer vodim Tesu sa sobom na put.

 Tesa je pas. U februaru puni dve godine, a sam mnom je provela svega nedelju ili dve.  Živi sa mojom sestrom, majkom i predivne dve devojčice, i  iako će svi patiti, pa možda i Tesa, ja je vodim. Moja je. I ne dam je, taman kao ni gumene bombone. Patiće mi majka. Patiće svi ukućani. Imaću obavezu više, snosiću odgovornost za nju, to me pomalo plaši. Ali vodim je.  Kako ne umem da objasnim ljubav, njene ćudi i prohteve, ne umem da objasnim ni to što Tesa treba da krene sa mnom, te ću svoju potrebu za njom kategorisati kao sebičluk. Što se Tese tiče, ona samo kraj mene šeta bez povodca. Ona sa mnom spava, čeka me dok završim obaveze, budno prati svaki moj pokret i ponaša se u skladu s tim. Ona leži  na mojoj torbi da nigde ne krenem bez nje, uskače u kofer kad oseti da ponovo putujem...

Kako će mama? Dada, njena deca? Ako su preživele bez  mene, pa majku mu, valjda će i bez Tese. Ne dam je. Ne mogu. I evo, sad sam na putu za Beograd, i donosim konačnu, najsebičniju odluku u svom životu:  Tesa, vodim te kući...

A ti, ti, što sad preispituješ sebe, odmakni se od krivog ogledala, ne počinji sad po inerciji da  čačkaš po svom potencijalnom sebičluku. Jer, dovoljno je što si za ovaj tekst odvojio vreme. I, nevezano za pečenje, gumene bombone, sjajne poklone ili piće u nekoj od kafana, to što si nekome dao pet minuta svog vremena je dovoljno nesebična stvar. Čuvaj to vreme i ne brini za svoj odraz. Kakav god da je, tu će uvek pored tebe stajati neko ko će ti reći da tvoj odraz i nije tako loš. Nekad je to čovek, nekad pas. Svakako prijatelj.

Za! Mlaćenje stvarnosti

Zamalo sam se udala... 

Pokušaj braka koznakoji je propao, još jednom, još jednom, još jednom... ovog puta nije bilo nikog trećeg da okrivim za fijasko, bili smo sami i pukli smo ko zrela avgustovska smokva. Da stvar bude smešnija, pukli smo pošto smo skuvali slatko od smokava...

Ovo nije moja jadikovka, so sorry, niti priča revoltirane failneveste o tome kako je ljubav sranje i kako se ne isplati ući ponovo i ponovo u isti rizik pokušaja da se opstane sa onim kojeg je srce ko zna zbog čega zapljunulo. „ Pu, moje“ u ovom slučaju ne važi. Stoga bi preklapanje o tome bilo ništa drugo do zamlaćivanje.

Ovo je priča o mom prijatelju, jednoj Balani.

 Logično je da posle pomena o ličnom porazu nastupaju prijatelji. I tačno je da priskoče onda kada je teško, tačno je da kroz njih progovaraju anđeli, tačno je da su spremni da nam dopuste da ih uvučemo manje ili više u svoje priče i da strpjivo dopuštaju da ih isisavamo dok nam ne bude bolje. E, pa ovo nije priča ni o tome. Strpljivo, doći ćemo do priče.

Priča je o Balani, a ona nije makar ko. Zato ova priča i ne ide linearno. Ne dam.

 Balana me je primila u svoj stan. Nahranila me. Slušala. Ljuškala u naručju dok sam plakala. Grdila da će me išamarati kad bih preterala. Analizirala moju situaciju. Obećala da neće više ni reč da mi kaže, pa opet uletala u priču. Dala mi krevet.  Kupila lavor za moja putujuća stopala. A onda, onda sam rekla tu reč – zamlaćivanje (ne mogu sad i o tome kako smo došli do toga, to je sasvim druga tema). Zamlaćivanje je bahati termin kojim se obezvređuje nečiji trud, kojim se taj neko okarakteriše kao zamlata, a njegova strast postaje predmet tutorskog prekora na nivou podsmeha. Nisam puno mislila o toj reči, ali me je Balana naterala da se zamislim. I tek onda, tek kad sam otrkila značenje reči koju sam tako olako ispljunula, sve je postalo važno i nevažno. Tačnije, ceo moj život  činio  se kao lutanje jedne zamlate od sna do sna, besciljno traganje za krevetom koji će biti samo moj, kako bih se usudila da budem svoja. Da prevedem – ono što sam  okarakterisala kao zamlaćivanje ispalo je tog trenutka stvarnije nego svaki „realan“ dan koji sam preživela. Tu, pred njom, raspršila sam se kao maslačak, ali ona ne bi bila posebna da me nije sakupila i vratila na mesto kojem pripadam – sebi.

Otkrila mi je potpuno novu dimenziju realnosti koju sam zanemarivala – suštinu. Od tog razgovora sa njom često mislim na termin „zamlaćivanje“. Slutim da se isti može prilepiti bilo čemu, kao bilo koji nihilistički princip, slutim da je istovremeno i predrasuda i istina, jer realno...sve što nam se dešava može se zavesti pod ovaj pojam. Zastrašujuće i oslobađajuće, zamlaćivanje pripada svima kao opravdanje da se sanja. Da se dela u skladu sa tim. Da se bude...zaljubljen, ambiciozan, skenjan, drugačiji, veseo...štagod.  Da se čeka na čudo. Da se lakše ustane i započne dan. Da se bori za ideju. Da se zauzme stav, javno, glasno. Da se bude svoj. Ona je svoja, ta Balana. I znam da ona sve ovo već zna, inače ne bi odreagovala tako glasno i oštro. Odbranila je tog trenutka i sebe i mene. Neću sad da joj kažem „hvala“, to je sranje. Neću da joj na čudan i presmešan način izrazim zahvalnost (pa joj sutra sms-om objašnjavam šta sam u stvari mislila pod stranicom 223)... ide gradacija: uvek ću joj biti zahvalna. Uvek, jer me je otrgla od nihilizma reči „zamlaćivanje“ i vratila sebi.

Tako da... javno, Balana, želim da znaš... i sad se verovatno zamlaćujem i verovatno će sve opet propasti, ali sam rasterećena. Hvala ti što si me podsetila kolika sam ja u stvari zamlata, i koliko je to moja daleko najbolja osobina. Jer, kad se sve sabere, i ostali se zamlaćuju, pa nemaju problem sa tim, zar ne? I evo, ovde, javno, tebi, obećavam da to neću više nikad zaboraviti. Nisi pričala u prazno, ovog puta nisi se zamlaćivala sa mnom, nadam se da ću  opravdati tvoje vreme, tvoje sate koje si mi posvetila pošto premorena dođeš s posla i taj lavor, koji sam zaboravila na terasi.  

Sad bih mogla da se vratim na temu „propali brak i ucveljena failnevesta“, ali ne mogu. Mrzi me.

Jednom, kad budem imala svoj krevet, i kad budem u njemu spokojno spavala možda ću mirne glave pisati o tome kako je pakleno zajebano kad ti neko izmakne tlo ispod nogu. Ako tog trenutka budeš imao nekoga kao što je Balana, možda će ti obezbediti lavor za te neupotrebljive noge, da premostiš uzemljenje. I možda ćeš tada, kao ja sada, shvatiti koliko je divno biti zamlaćen, i  uprkos svemu pratiti srce, jer bez obzira na to što prkosi zakonima simetije, centar je ipak tu.  Od toga kolika si zamlata zavisi šta će biti u tvom centru. Ovo je priča o  Balani i o tome kako me je naučila da zamlaćivanje ima sasvim drugačije značenje, i ja se nadam da će nekome koristiti.

Lepo je biti zamlata. U tome nema ama baš ničeg pogrešnog.  Čak i da ima... ko si ti da sudiš?

Uzmi u ruke svoje „za“ i mlati...nađi to svoje „za“ i mlatni stvarnost po glavi. Znam, realnost je surova prema sanjarima, i kad te par puta mlatne, teško je ponovo naći to svoje „za“, ali upravo zato i postoji ono što ti daje slobodu i snagu da nastaviš. Zamlaćivnje... ili neko kao Balana.

  

Reč

U početku beše... neću se spoigravati biblijskim citatima, neukusno je u ovom trenutku, moram da priznam, ali ima smisla...

Nakon potopa koji je zadesio Srbiju pratila sam te bujice reči koje su plavile moje misli, zatim bila svedok svojevrsne pobune slobodne misli, kao nekad. Kao onda, kada su me ti isti što sada govore o cenzuri navukli da lupam u šerpe, da prkosim bomama,  da čekam peti oktobar, da ... verujem u reč. Nije tajna da su mediji jako oružje, najjače oružje jer koriste reč kojom utiču na našu misao, a potom to ode dublje, udari po emociji. I ti stojiš, uprkos svemu, stojiš jer  si poverovao u reč. Od trenutka kad prvo krene reč pa sve dok  tvoje emocije ne krenu da  rade za istu, nema mnogo koraka. Retko kad zastaneš da se zapitaš šta je tu reč pokrenulo. U mom  slučaju, ove reči pokreće emocija. Izgleda da idem natraške, što ne mora biti nužno pogrešno.

         Juče je Kragujevac zadesilo nevreme.Ne ulazim u to je li ili nije gradončelnik trebao da uvede vanredno stanje. Ne znam, nisam tamo, uostalom ovo nije priča o poplavi, već o emociji koja je dovela do želje da objavim ove reči.

Tamo mi je sestra. Eto emocije! Moja sestra, samohrana majka dve predivne devojčice, zaposlena u Zastava Tapacirnici, grubog glasa i nezgodne naravi. Ona je sinoć radila, od 18 h do 6 ujutru. Nije pokisla, posrala je ptica. Kažu da je to dobar znak. Ona radi po dvanaest sati veoma često, oštetila je kičmu, tačnije, otišla joj je hrskavica, ali nema kud, treba tu decu nahaniti. I radi, kad god nije ukočena ili na nekoj od terapija. Posle dvanaest sati noćnog rada ona nema odmora, jer tako nastavlja, čitave nedelje. A deca se podižu sama. Jedna tinejdžerka i jedan budući osnovac. Lažem, nisu one same, tu im je gluvonema baba. Zavela sam te, jer ovo nije socijalna priča. Ovo je socijalni aspekt mog motiva da se sinoć potrudim da pomognem mojoj sestri. Sa njom rade neke žene koje ne poznajem. To su uglavnom seljanke, koje sutra ipak moraju na njivu, kod stoke, pa nazad, potom marginalci, bivši loši đaci... Njihove ogrubele šake maze neku svoju decu, njihove  neobrazovane  misli  ipak promiču  kroz te glave dok šiju. Ove žene šiju presvlake, ili štagod, i u velikom su problemu. One ne mogu u kancelariju jer „smrde“. One ne mogu da zamene uložak bez bojazni da im se neko ne nakači na vrat što su napustile mašinu. One ne smeju da se oslone ni na jedan od dva sindikata (problem sa njima je iskrsnuo kad se jedna od njih usudila da traži Zakon o radu), ne smeju da odu na bolovanje jer će primiti manju platu itd itd. Iako neobrazovane, politički neaktivne (čitaj uglavnom neinteresantne javnosti) one ipak misle. Misle na tu decu koju možda i grebu dok maze, ali maze, i ne smeju da talasaju, da bi deci pružile to isto obrazovanje  koje im je koznazašto – izmaklo . Juče nisu bile kraj dece, juče su šile. Sinoć su šile, i noćas će ponovo.  Tako sirove, tako neobrazovane. Pa da, ko im je kriv kad nisu učile školu.

Ja sam srećna jer sam se izborila za sopstveno obrazovanje. Osim toga što sam dramaturg, ja sam i zdravstveni radnik, i novinar (o ovome govorim isključivo zbog onih kojima trebaju neke reference da bi me uzeli za ozbiljno – vi „neki“, evo vam sve moje diplome, uključujući i onu sa bandžija). I znam šta je vest, i koliko je teško napisati dobru vest: kratko, koncizno, tačno i brzo. Kako sam posle premijere „Hladnjače za sladoled“ dobila pohvale od pojedinih kolega novinara, sinoć, tokom vanrednog stanja, dok je moja sestra radila, ja sam im se obratila. Dala sam im  vest: Zastava Tapacirnica radi uprkos zvanične objave o vanrednom stanju. Pola pogona je bez struje, pa neke od radnica pokušavaju da osuše kablove jer se boje da neće ispuniti normu. Kablove „suše“ same. U WC odlaze noseći baterijske lampe, dok voda sa gornjeg sprata curi. Zaključane su i ne mogu kući.Da se razumemo, ovo nije vest o poplavi, ovo je vest o vrhuncu mobinga u Zastava Tapacirnici o kojem zna ceo grad, o kojem se govori intimno, nikad javno, nikad ni jedan novinar nije o tome izustio ni reč. Sinoć su neki od njih to mogli, imali su vest.  Verovatno me nisu shvatili ozbiljno, iako sam ja i „obrazovana“ i koleginica. Elem, od mojih prijatelja novinara sam dobila drugačije reči. Reči kojima se peru ruke. Reči kojima se traži opravdanje jer sede kući i ne rade svoj posao valjano. Jednom od njih (zini da ti kažem koji je, ja ne udaram ispod pojasa, već pišem o svojim emocijama) sam dala kontakt telefon jedne od radnica - moje sestre. Moram priznati, dao mi je broj koji mogu da pozovem i prijavim stvar, i prosledio kolegi novinaru. Druga koleginica novinarka mi se javila mnogo kasnije. Ona je imala drugu štit – reč:  ne može ništa da objavi dok joj se lično ne obrate žene zaposlene u Zastava Tapacirnici. I to je prošlo ok. Ali... kako ja sad ne pišem iz pozicije novinara, već iz pozicije sestre, imam potrebu da kažem o tome i sama neku reč. Neće vam se nikada obratiti, jer su dugogodišnje žrtve stravičnog mobinga. Neće se vama obratiti, jer niste reagovali odmah i tu, kad su radile u vanrednim okolnostima, u vanrednoj situaciji. Neće vama reći ništa, jer laprdate o cenzuri i vlasti, ko zna iz kog motiva, jer serete o tome kako se protiv cenzure borite, dok ste sinoć sami, pasivno sprovodili istu. Sinoć su htele da govore, jer su, posle svih onih snimaka potpoljenog Obrenovca, Svilajnca, Doboja, Bjeljine bile više uplašene za sebe nego za svoj posao. Šta je trebalo da se dogodi? Da voda potopi Tapacirnicu, i da se podave ko pacovi ne bi li ste ponovo promovisali sebe kao slobodoumne?  To vaše kenjanje o tome kako je vlast ovakva ili onakva gutaju upravo ove neobrazovane žene,  koje ste sinoć  izneverili. Vaš doprinos istini jednak je onoj istini Orvelove 1984, jer talasate upravo onoliko koliko vam je dozvoljeno i ovde ću stati. Novinarstvo u Srbiji nije cenzurisano, novinarstvo u Srbiji je autocenzurisano. Izvinjavam se svim onim kolegama koji bi okrenuli taj broj i izveštavali sugrađane o onome šta se dešava, izvinjavam se onima koji bi došli sa kamerama i snimili ono što se da snimiti, makar izlazak tih žena iz fabrike u šest ujutru. Onog trećeg, što je poslao sms pozdravljam, jer smatram da i nije novinar. Ne verujem da tako glup postupak može da napravi neko iz branše. Ovo dvoje spomenutih, namazanijih ostavljam svojim kvazi kritikama vlasti i svom trahu od iste. I javno komentarišem nju, jer očekuje da će žene koje su pod pritiskom mobinga govoriti tek tako o tome, a njemu jer mi je sinoć na kraju rekao da ne zna šta da mi kaže (paradoksalno,  baš on)....

Kiša je prestala, ulice su se osušile, žene su, umorno, otišle kući. I noćas šiju. I sutra. Treba dvanaest sati sedeti za mašinom i gledati cvikove kako se uklapaju. Dakle, moja emocija nije ove reči pobrkala, veoma sam pribrana dok ovo pišem, jer je sve prošlo. Najzad, zaboraviću na to, dan je divan, vratiću se ljubavi. Šta god da se izrodi iz ovoga (nažalost, moja će sestra sigurno biti ugrožena), želim da zna da je volim. Žao mi je što nije učila školu. Žao mi je što sinoć nije bila uz decu. Žao mi je što je gledaju kao marginalca jer radi gde radi. Ali ona je moja, volim je, i šaljem joj ovu reč. Zasad je to jedino što mogu.

Majče, voli te dada.