Origami pred očima

Oduvek sam htela da naučim veštinu tehnike origamija. Još kao dete bila sam fascinirana figurama koje nastaju gotovo ni iz čega,  baš  tu,  pred mojim očima. Više se ne sećam ko ih je pravio, znam samo da sam se najslađe igrala igračkama od papira. Bile su to uglavnom životinje kojima sam davala imena i uloge. Heroji i heroine tako krhki da sam mogla da ih poremetim samo jednim nespretnim pokretom,  a koji su ipak duže živeli od nekih nesrećnih  pravih lutaka.

Nažalost, kad je origami u pitanju, ja nisam otišla dalje od „žabice“ i „laste“. To je stadijum koji otprilike prođemo svi. A onda zaboravimo...

Zašto sada pišem o tome? Nemam pojma. Nekako, otkako sam se vratila kući, određeni mirisi pokrenuli su pokoju skrivenu uspomenu, pa se ona polako i razmotava u meni. Nešto kao opozit origamiju. Kao da je nešto, već formirano i utelovljeno u „ulozi“ uspomene  pre svega bilo list papira. Ono što otkrivam kad razmotam te svoje papire su boje, za koje nisam ni slutila da postoje.  I te boje, boje su nostalgije. 

Nostalgija nekako uvek vuče na pastel – ako se pretera, postane bljutava.

S vremena na vreme lepo je razmotati neke krhke origami figurice i demistifikovati ih: miris vazduha posle letnjeg pljuska, osećaj vlage koja probija rukavice dok se u rukama  oblikuje grudva snega, ukus šargarepe koju je majka tek oljuštila, miris pomorandži posle teške bunovne noći pod visokom temperaturom pomešan sa mirisom sirćeta kojim te je tu istu noć mazala baba, put od osnovne škole do kuće kojim slučajno prođeš i shvatiš da nije bio toliko dug...sve vuče ka istom. Možeš se braniti od bljutavila nostalgije koja te samo usporava u ovom brzom i beskrupuloznom tempu  svakodnevice, ali ne možeš pobeći.

Ja sam Dokoličarka, kod  mene sve to vodi ka hedonizmu. 

Ne tako davno, organizovala sam Veče Nostalgije.  Svojim prijateljicama podelila sam one igračke kojima se prave baloni od sapunice, pustila Felinijev Amarcord, i donela bombonjeru. Soba je vrvela od pastela, ali nijednoj od nas nije smetalo. Baloni od sapunice su leteli na sve strane uz ritam čuvene  kompozicije Nina Rote... Vino je na kraju došlo kao neizbežna završnica te večeri.  Vino i predivne priče koje smo podelile između sebe. Danas se te večeri sećam s nostalgijom. Mogu čak da osetim sitne kapi od sapunice, koje su ostavljali raspršeni baloni po prstima.

Razmotavam tu origami figuru, i ponovo slušam Nina Rotu. Uspomene ne moraju da budu iz daleke prošlosti da bi se nostalgija pojavila u meni, i ja se ne branim, već  stvaram nove trenutke koji će biti vredni uspomena. Ne pamćenja, baš uspomena. Novih origamija koje ću pažljivo odlagati na  sveta mesta.  Večeras, te figure, i boje i mirisi, sve je tu, i život se čini mekanim poput pastela. Nije bljutavo, naprotiv. Veoma je slatko. Zato pravim „žabicu“ i nova pravila igre za njeno korišćenje. Jedva čekam da igra počne! 

Prolećno lelujanje

Skoro sam se vratila u zavičaj.

Ne znam kako drugima to zvuči, ali meni je zastrašujuća činjenica da sam se vratila negde odakle sam odavno, iz ko zna kojih razloga (tada) otišla. Nisam se vratila nuždom, tako sam htela. I niko mi nije kriv. Nema kukanja. Ipak, ubrzo po dolasku, uočila sam probleme na koje čovek nailazi kada je „povratnik“. Pre svega, ukućani, sa kojima je do juče fino komunicirao preko svih internetskih mreža postaju otvoreniji i pritom i spremniji na fajt, što je normalno u prvo vreme, porodični balans biva narušen dolaskom svakog gosta – i činjenica da više nisam gost se polako nameće kao smetnja. „Povratnik“ sagledava istu istinu – iako su moji, udaljili smo se i ne funkcionišemo. Treba li ovakav zaključak donositi naprečac i preispitivati odluku o povratku u porodično gnezdo? Nisam pametna. Elem, promene na koje ja, kao povratnik nailazim uviđam i kod svojih prijatelja. Ranije, kada bih boravila u svom zavičaju par dana, bila bih zvezda, bukvalno su se otimali o mene, i ponekad bih svoje odmore doživljavala frustrirajućom trkom od jednog do drugog poziva. Sada, kada sam ovde, za stalno, neki od najdosadnijih i najupornijih su se povukli, čak izbegavaju laganu popodnevnu kafu u prolazu. Imaju obaveze. Imaju prijatelje. Imaju život, i u tom životu, ja se uklapam kao prolaznik, ne kao povratnik. Narušavam i njihov balans, samo što oni, za razliku od ukućana imaju slobodu da postave distancu. Srećni ljudi. Treća kategorija ljudi na čiji život utiče povratnik je naravno komšiluk. Povratnik svojim neodlaskom pokreće lavinu pitanja i umesto poseta prijatelja, u našoj kući i oko nje muva se makar po jedan komšija dnevno.

Sve navedene promene u sociološkom smislu prate i promene u egzistecijalnom smislu. Vratila sam se i još ne znam šta ću sa sobom ovde. Trebalo bi da nađem posao, zalihe ušteđevine polako nestaju. Umesto da mahnito jurim za novim izvorom prihoda, ja i dalje mislim o tome je li povratak bila greška i treba li da odem dalje, u novi projekat...

Umesto da negativno prihvatim sve novonastale promene i pobegnem glavom bez obzira, ja, Dokoličarka, majstor za hedonizam, odlučila sam da uživam i u ovom periodu života i da mu se prepustim. Nisam spakovala kofere, spakovala sam alat, i popravljam po kući šta stignem. Promenila sam kuhinju, dnevnu sovu, hodnik i dvorište. Ovo je priča o tome. Od farbe još uvek pomalo lelujam, i radujem se proleću u svojoj rodnoj kući kroz to slatko lelujanje. Lep je dan. Lepa sam i ja. Naspavala sam se, mama mi je skuvala kafu. Ne trčim nigde, koračam. Danas ću spremiti palačinke sa marmeladom, kupiti svim klincima iz familije po sladoled i nastaviti da sadim cveće. Nabavila sam seme Noćne frajle, upravo gledam u kesice. Volim noćnu frajlu. Nema neki cvet, ali miriše noću tako divno da birše svaku pomisao na odustajanje.

Dakle, skoro sam se vratila u zavičaj... i nameravam da uživam u mirisu Noćne frajle.