Korektna

     Izvela je svog psa u šetnju, kao što  čini svakog jutra. Ovo je jutro bilo maglovito i obrisi stvari su se mutili pred njenim očima više no uobičajeno. Proleće je, pomislila je, proleće je tako loše doba za mene. Sv buja? Ne, sve se upinje da se pokrene, a ova imaglica ne pomaže. Treba mi sna. 

    Da li sam depresivna? Nije spoznavala odgovor na taj mali crv sumnje koji se pojavio u njenoj glavi tog mamurnog jutra. Pas nije obraćao pažnju na njene sumnje. Obavio je svoju nuždu, kao i obično, na jednom malom parkingu. Krenula je da pokupi tragove psećeg izmeta, jer to je korektno. Nasmejala se, prvi put tog dana. Volela je da uradi tu jednu korektnu stvar, da namiri svoju sasvest: evo me, skupljem pseća govanca, ja sam jedan valjan primerak ovog društva. Odmah zatim, usledila je činjenica da se obmanjuje, da nikada ne može tom društvu pripadati na način na kojise od  nje traži – korektno. Ona je, naime, činila jedan mali greh prema tom društvu...pljuvala je žvake, nije ih umotavala u sjajne papiriće i odlagala u kantu. Pljuvala ih je, svaki put se nadmećući sa sobom može li da svoja pluća toliko napuni vazduhom i pljune još dalje.  

     Pas je njuškao travu pored puta. Mora da se tu ispišala mačka. Zaista, mačke zakopavaju svoj izmet, mačke su korektne. Ipak, ona nije mogla da ima jednu korektnu životinju poput mačke ili ribica, morala je da sebe osudi na psa, ne bi li iskupila svoj greh prema  društvu. Trebala joj je ravnoteža. Osetila je napor, poput drveta duda, pored kojeg je prošla, napor da napreduje uprkos magli, napor da se razvije uprkos hladnoći. Biti veliki i miran kao drvo, uroniti u zemlju i bitisati, nije li to hrabro? Da li je drvo korektno? Pa ono ostavlja lišće za sobom u jesen, to treba čistiti, treba spirati prljavštinu i prašinu koja se nakupi ispod nanetog lišća... njemu se, nadala se, oprašta, jer je mirno, i ne pripada nikome, sem kad da plodove. Može li ona ne pripadati nikome i biti mirna? Ne pljuvati žvake koje će se lepiti ljudima za cipele, i postati korektna prema društvu?

    Stigla je kući, jer ju je pas tu doveo. Da se ona pitala, možda bi se ipopela na pomenuto drvo, uprkos logici da treba da omete kuću i stavi ručak. Smestila je psa u njegov boks. Izula se i ušla u kuću. Osetila je snažan poriv da se vrati drvetu duda i da ponese arsenal žvaka sa sobom. Da, to će i uraditi. Popeće se na vrh drveta i nikad neće sići. A te ljude, dole, te korektne poglede, ta sva klimanja i osmehe  gađaće žvakama, koje će im se lepiti u kosu. Hoće! Hoće! Brzo, da ne izgubi hrabrost, obula je cipele i istrčala iz kuće. Sjurila se niz ulicu i krenula ka prodavnici. Bila je gotovo bez daha.

    Ušla je u prodavnicu. Kasirka je lizala svoje nadograđene nokte. Ne, lizala je cirkon na domalom prstu. Pored nje je stajala žena sa punom kesom. Kupac. Pričale su o letu koje će doći, koje će grejati, koje će izmamiti ljude na ulice, koje će rascvetati svo šarenilo po gradu, po ovom sivom gradu koji je još više siv zbog kiša i magle, zbog smoga, zbog smeća nakupljenog po uglovima trotoara, da, leto će očistiti prašinu, ne znam kojom logikom, ali one deluju ubedljivo...stala je. Iza žene sa kesom čekao je raf sa žvakama. Pogledala je teme jedne, pa druge. Kasirka je imala keratinski korektnu frizuru. Sve je bilo upeglano i sjajno. Žena sa kesom je imala lokne.Ispod njihovih temena, upitno suje gledale oči jedne, pa druge.

    Neverovatno kako uvek zaboravim po šta sam došla, kad god uđem u prodavnicu, rekla je. Otišla je ka rafu gde je stajao hleb. Uzela ga je i stavila u korpu. Došla je do kase. Žena sa kesom se ljubazno izmakla korak, i ona je izvadila novac. Dešava se, rekla je žana sa kesom, ovo proleće nikako da stigne, malo smo svi izgubljeni. Klimnula je glavom i uzela hleb.

    Do kuće, pokušavala je da se seti šta je još zaboravila da kupi...