Kao i obično, povratak u zavičaj je inspirativan.
Ono što svako od nas povratnika ima za dodatnu selfedukaciju (za razliku od
onih koji nikada nisu otišli iz svog grada na duže od odmora) je ogledalo.
Jedno veliko iskrivljeno ogledalo. Nekad ti je glava veća, nekad su ti noge
kraće, sebi deluješ smešno i groteskno, ali to si ipak ti, prepoznatljiva ti je
osnova. Tvoje su te oči, i ono što se nalazi iza njih. Prepoznatljiv je način
na koji se osmehuješ, gestikuliraš...pa opet, nisi. Nisi ti. Ko si zapravo,
pitaš se, tražeći pozu u kojoj tvoj odraz deluje iole jasno. Možda se zato neki
više nikada ne vrate u zavičaj da se tu skrase. Nije to samo zbog susreta sa dragim
ljudima koji te zbunjuju, to si ti, ti koji ne možeš da se privikneš na krivo ogledalo, i ti ćeš možda, kao i ja, u momentu kad ti
kasni bus a ti ga čekaš na parkingu, jer autobuska stanica ne radi, doći u situaciju da preispitaš svoj
odraz tu, u zavičaju... fuj. Bolje skupi lovu i kupi kola, makar možeš da
slušaš radio.
Čekajući bus na stanici sam došla do spoznaje sopstvenog
sebičluka, da bi mi bilo žao da to ispari do Beograda. Sva ta selfpreispitivanja i nisu
bogznakolko poučna, a mogu dobro da pomere čoveka, da recimo piše o tome u
busu, dok se klacka, i malo mu je muka.
Sebična sam. Ok, znala sam to negde, nije to baš
neka novost. Uprkos tome što ću uvek
drugome ostaviti lepše parče pečenja, pizze ili torte i delovati velikodušno,
ipak ću pojesti više gumenih bombona. Krišom.
Sebično je, ako uzmem u obzir da ti želiš baš neki lep komad odeće (odeća
figurativno, ne hvataj se sad za to). E tad, tad pomislim – ko te jebe. Ne dam
ti. I tu se ogleda moj sebičluk, to
nametanje ljudima šta treba da vole ili preziru, nametanje muzike koju volim,
knjiga koje su po meni odlične, o
filmovima da ne govorim.
Mnogo pričam. Sebično, oduzimam sagovorniku vreme,
i trtljam, nebitno koliko je to o čemu govorim značajno ili ne. U saobraćaju
sam ekstremno drska. Put je moj, i ko god ne vozi mojim ritmom suočava se sa
gnevom manitulje... pa ipak, obavezno stanem pešaku na ili van pešačkog
prelaza, obavezno blicnem kolima u suprotnom pravcu da ih upozorim na
saobraćajca koji vreba, puštam one koji skreću levo, jer niko drugi neće (mada,
to i nije neko opravdanje za sve ostale gluposti koje pravim u saobraćaju).
Sebičluk me čini nestpljivom, te često srljam u
probleme. Ne vagam reči dok ih izgovaram, pa se neki i ljute (i nikad me to ne
pogodi koliko treba).
Volim sama da sedim u busu, presrećna sam što je
izašla starica u Batočini čiju sam ljubaznost do sad ignorisala, jer pišem o
sebi. Izašla je, i sad je ok. Mogu i da
prestanem... ali neću. Otvorila sam ovu temu zbog nečega i nije fora da sad
prekinem.
Dakle, nastavljam:
moji prijatelji su ljudi sa visokom dozom tolerancije, jer
me poznaju i ne uzimaju mi za zlo
to što sam se(bitch)na. A ja? Opet sebi
udovoljavam družeći se sa takvim, posebnim ljudima. To što su me prihvatili
ovakvu samo potvrđuje njihovu veličinu.
Zato...moja šira i uža familija može da mi kaže –
Ružice, samo svoje dupe gledaš. Ili, u blažoj formi: boli nju uvo, ona gleda
da njoj bude dobro. Jebe joj se za sve, ona je sebi organizovala život, briga
je za nas... bla bla, bla. U pravu su. Jesam. Ogledalo koje stave ispred mene
se zakrivi i ja vidim to što izgovore kao jasnu sliku. Sve ostalo je možda
nakrivo, sebičluk se vidi. Majku mu, ne da se sakriti (kao kašalj beše?) i svi
ti osmesi i pristojne floskule koje razmenjujem sa drugim ljudima postaju
iskrivljene u licemerju, ja postajem groteska u odrazu koji vidim. Eto ti
sad... Nemam neki jasan razlog da
ispovedam svoj sebičluk, osim možda savesti koja me peče, jer vodim Tesu sa sobom na put.
Tesa je
pas. U februaru puni dve godine, a sam mnom je provela svega nedelju ili dve. Živi sa mojom sestrom, majkom i predivne dve
devojčice, i iako će svi patiti, pa
možda i Tesa, ja je vodim. Moja je. I ne dam je, taman kao ni gumene bombone.
Patiće mi majka. Patiće svi ukućani. Imaću obavezu više, snosiću odgovornost za
nju, to me pomalo plaši. Ali vodim je.
Kako ne umem da objasnim ljubav, njene ćudi i prohteve, ne umem da
objasnim ni to što Tesa treba da krene sa mnom, te ću svoju potrebu za njom
kategorisati kao sebičluk. Što se Tese tiče, ona samo kraj mene šeta bez
povodca. Ona sa mnom spava, čeka me dok završim obaveze, budno prati svaki moj
pokret i ponaša se u skladu s tim. Ona leži
na mojoj torbi da nigde ne krenem bez nje, uskače u kofer kad oseti da
ponovo putujem...
Kako će mama? Dada, njena deca? Ako su preživele
bez mene, pa majku mu, valjda će i bez
Tese. Ne dam je. Ne mogu. I evo, sad sam na putu za Beograd, i donosim konačnu,
najsebičniju odluku u svom životu: Tesa,
vodim te kući...
A ti, ti, što sad preispituješ sebe, odmakni se od
krivog ogledala, ne počinji sad po inerciji da
čačkaš po svom potencijalnom sebičluku. Jer, dovoljno je što si za ovaj
tekst odvojio vreme. I, nevezano za pečenje, gumene bombone, sjajne poklone ili
piće u nekoj od kafana, to što si nekome dao pet minuta svog vremena je
dovoljno nesebična stvar. Čuvaj to vreme i ne brini za svoj odraz. Kakav god da
je, tu će uvek pored tebe stajati neko ko će ti reći da tvoj odraz i nije tako
loš. Nekad je to čovek, nekad pas. Svakako prijatelj.