Mahanje u prolazu

Iliti neverovatan provod tokom radnog vremena koje se odvija u kolima (uglavnom); ovo su sumirani utisci sa proputovanja kroz Boku, a malo i kroz sebe (kako bi rekao čiča Zdenko)....

Vozim. Vozim ko kreten, svako jutro, od sedam pa na dalje. I to traje negde do tri. Jutro koje se iz dana u dan menja, iako je relacija ista. Istovetnost relacije zamara. Jutro je uvek drugačije,  prijatelj mi je i ne da da uletim u čamotinju rutine. Zo misli da mi je posao divan, vozikam se, pokupim tu i tamo neka govna (doslovno) i teram dalje. Ma važi... umela bih ja lepo da se vozam  i kupim govna (figurativno) i iz neke kancelarije, nalakiranih noktiju, nafrakana i obučena u sve te lepe etikete i finematerijale... Ovako, uvek nekako bunovna, trudim se da nekog ne ubijem, da me policija ne zaustavi, da iz jutra izvučem maksimum. U nekoj prikladnoj, pamučnoj haljini, koja će fino da upije znoj oko podneva i da ublaži žuljanje pojasa. Ponekad se palim na to da sam astronaut, i da sva ta kopčanja i uniforme imaju smisla.

Uglavnom, posao koji ja radim uglavnom nema smisla....

Ujutru su ljudi uglavnom mrzovoljni. Idu na posao, u trgovinu, kod notara, u vodovod, ili nešto slično. Ne naletim na dokoličare koji uživaju u blagodetima izlazećeg sunca. Oni verovatno rade jogu negde u nekoj lepšoj atmosferi. Ovi ljudi koje  srećem imaju obaveze, i nisu im mile, što se jasno ocrtava na njihovim licima. Nema tu zena, nema chilla, neko tužno sivilo i izgužvana lica, koja se slivaju u reku istih reči i pokreta. I nema trika da promeniš sliku, ne postoji daljinac kojim možeš da promeniš kanal. To je tako. Svaki dan, svaki dan, svaki dan.

Onda sam namazala karmin. Crveni. To je donekle dobra maska, ne da mi da iskrivim usta poput većine. Kad imaš crveni karmin, svaka se grimasa akcentuje, zato biram osmeh.  Zahvaljujući tom osmehu, ljudi koji prolaze pored mene obrate pažnju (jer, istini za volju, ko je još lud da se kesari od rane zore), i ja im mašem. Posle prvog šoka i preispitivanja znaju li me, od kojih sam, čija itd isl, uglavnom uzvrate. I onda se osmehnu i oni. Uglavnom. Ko želi, može da se igra, nije zabranjeno. Treba neko da počne.

Mahanje se desilo spontano. Prvo sam pokazivala zbunjenim pešacima da slobodno zagaze na pešački prelaz, i nekome od njih se učinilo da mašem. Pa mi je uzvratio. Bilo je lepo. Pojačala sam muziku i zapevala. Jutro se nasmešilo, dan je protekao lepše. Svidelo mi se.

Kasnije,u Kotoru,  prolazeći pored  rive koja je bila zakrčena turistima upravo prispelim sa kruzera, počela sam svesno da im mašem. Oduševljeno su prihvatili. Mrcvarenje se pretvorilo u uživanje, nisam nikako htela da se ta deonica puta završi. Otvorila sam prozore i neka teška rokačina je navrla da teče iz mog automobila. Karneval je počeo.  Nisam više imala osećaj da sam na poslu. Nisam imala osećaj da sam igde...

I to je to. To je onaj začin koji je dovoljan za dobar dan. E sad, ti ovo možeš da čitaš i da misliš da sam budala, ali reći ću ti jednu istinu: budala ispadneš kad tad. Zar je bitno? Mahanje u prolazu ti makar omogući da ti odabereš momenat da ispadneš  budala, ili da se beskrajno dobro zabaviš. Mahni nekome. Osmehni se. Stavi crveni karmin. Zapevaj. Pa šta ako je sedam ujutru? Pa šta ako su svi oko tebe mrzovoljni? Pa šta ako nikome nije do toga? Odaberi momenat i mahni prolazniku. Otmi dan rutini i zabavi se. Možda ćeš se iznenaditi koliko je ljudima oko tebe potrebna baš ta mala doza budalaštine, koliko smo svi mi pomalo budale, samo niko nema herca da počne. 

Aktuelno je ono što je tebi sada aktuelno. Odaberi.  Nekome Grčka, nekome Švica.

A ja? Možda bih se osećala prijatnije u nekoj garderobi sa imenom i prezimenom, klimatizovanoj kancelariji, sređena i opeglana, možda bih se bolje osećala u nekoj kafani sa kafom i limunadom, možda bi mi ujutru prijala joga kraj nekog potoka ili izležavanje u krevetu, ne govorim ja sad da je grožđe kiselo, da se razumemo... ali ovo otkriće, lepota spontanog osmehivanja onoga kome sam uputila sekund pažnje, bez ikakve namere da mi je vrati ili da reaguje, bez namere da se kontakt produži na sekund više, bez ikakvog opterećenja i regula... ovo je neprocenjivo. Ovo je spoznaja da uvek i svuda još uvek mogu da budem derle, da se igram i da makar na par sekundi osetim bezbrižnu lepotu trenutka.

Zar treba više za dobar dan?

(H)UMORSTVO DUHA

PRVI GROBAR
Čuma na njega! Bila je to lupeška budala. Jednom mi  je sručio na glavu bocu rajnskog vina. Ta lobanja, gospodine, bila je Jorikova lobanja, kraljeve budale. 

HAMLET
Ova lobanja? 

PRVI GROBAR 

Baš ta. 

HAMLET
Daj da vidim. (Uzme lobanju.) Avaj, jadni Joriče! Znao sam ga, Horacio; bio je bez granica veseo; imao je izvrsne dosetke, hiljadu puta me je nosio na leđima; a sad, kako mi je gnusno da gledam ovo; grlo mi se od toga steže. Ovde su visile usne koje sam poljubio ne znam koliko puta. Gde su sada tvoja zajedanja, tvoje šale, tvoje pesme tvoje munjevite dosetke što su za stolom stvarale buru smeha? Zar ničega što bi se podsmehnulo vašem kreveljenju? Sasvim otpala gubica! Idi sad u gospođinu sobu i kaži joj da lice može namazati slojem debelim kao palac, ipak će najzad ovako izgledati.

U Šekspirovoj drami Hamlet, Jorik, dvorska budala čija lobanja potresa mladog plemića  pojavljuje se u dve replike, tek  nakratko. Pojavljuje se kao lobanja, taj Jorik, to obezglavljeno spadalo, bestraga mu glava. Šekspir se u ovoj tragediji ne bavi budalom. Ali budala nije tu slučajno. Tačnije, budalina glava.

Dvorske lude dosetkama su uveseljavale dvor i brusile duh dvorjana i vladara. Ipak, dešavalo se da, kao Jorik, završe obezglavljene. Danas se promenila forma, suština je ostala ista. Masakr u Parizu – reakcija  jednako besmislena kao potreba vladara da obezglavi “bezazlenog” Jorika. Ali u pitanju je povreda časti. Neko se našalio pa malo preterao… toliko o tome. Neko bi mogao i tome da se nasmeje. Smeh kao lek, kao odbrana, kao napad, kao orden, kao odraz svake emocije koja vri ispod ovih naših maski, zar je moguće da može toliko da košta?

Recimo da je Jorik znao da će stradati ako pretera. Bi li ga to pokolebalo da kaže svoju smrtonosnu pošalicu?  Da li bi Jorik čekao još jednu godinu, još neku dvorsku decu nosao na leđima, pokušavao da se dopadne još kojom bezazlenom šalom i čekao penziju? Verovatno bi. Nikome se ne umire. Ali tu postoji jedan problem. Kad počne bujica sarkazma usled očiglednog problema koji svi zanemaruju, Jorik sebi daje dozvolu da ide dalje, da kaže tu očiglednu stvar, makar kao dosetku. Jer, to je jače i od smrti. Zna Jorik da će mu glava leteti, ali ne može da obuzda tu bujicu, jer mu se čini da je dragocena sloboda koju sebi daje – sloboda da kaže. Šalu. Svima. Paštabude. Eto, tako lete glave.

Sa druge strane, tu su Hamlet, Horacio i dva grobara, pomno posmatraju tu lobanju i komentarišu Jorika. Niko ne pita zašto je tu samo glava i ko je tu glavu odvojio od tela. Svašta, to se zna. Glavu od tela mu je odvojio njegov lajavi jezik. Ipak, Hamlet se nežno obraća Jorikovoj lobanji, nostalgično se priseća svog detinjstva. Najzad mudro zaključi da je sve prolazno kao Jorik. I kraljevi i budale.

Eto, kakav je taj Jorik, ni mrtav ne miruje, nego ti ostavlja prostora da još nešto naučiš, još nešto spoznaš, pre nego što nastaviš dalje i iza sebe ostaviš sećanje na ludu vrcavog humora i dugog jezika. Na ovim prostorima nekada su pisci (Radoje Domanović, Petar Kočić, Nušić, Duško Radović…) osećali na svojoj koži žig kojim se “budale” obeležavaju. Danas se time više ne mogu pohvaliti pisci, ali uvek mogu novinari (jer čega se pametan stidi, budala se ponosi).   

Nisam Šarlo. Nisam empatična. Ti su ljudi znali šta ih čeka. Radili su svoj posao, i to poštujem. Sad posmatram lavinu reakcija (koje su potpuno očekivane, ali …?) i pitam se samo čemu iznenađenje. Svako ko je nekad preterao sa šalom osetio je posledice. Lokalno, to se završi uvredom, tučom, prekidom kontakta. U civilizovanom svetu (ili bar onom koji sebe tako naziva) podnose se tužbe i uzimaju ogromne svote novca za uvredu časti. U ekstremno glupoj varijanti, ti uzmeš oružje i pucaš. Nenenenenene, ti napraviš ekipu, plan, sačekaš trenutak da ti niko ne promakne i ospeš paljbu. Da niko ne ostane. Da ništa ne ostane. Glup si, ne samo zato što pucaš u humor, glup si jer ne kapiraš da će tvoj pucanj zloupotrebiti svi. I niko neće tačno ukapirati zato si pucao, sve da im nacrtaš. Čak i karikaturu. Al, očigledno, ti to ne razumeš. Zato si pucao, i zato si glup. Zato će zloupotrebiti to što nisi umeo da se šališ na svoj račun. E, zato si glup.

Ovakvih glupana je svuda oko nas. Samo nemaju maske i pucaljke. Da, naopasnije je našaliti se na tuđ račun. Jorik je to znao, Šarlo je znao. I terali su cirkus do kraja. I to nije svako, koliko god želi da bude empatičan. Može da poštuje, ali ne može da bude Šarlo. Ni Jorik. Alo, to je posao za budale, a nikome nije do toga da bude budala. Svi bismo samo da budemo cool i voljeni. A ovo je moje mišljenje a propos navale postova i vesti i mišljenja i tugovanki i uzdaha… alo, ej. Šarlo je znao. Al' se zezao do kraja.

Zato, osmeh na lice, jer sve drugo će iskoristiti prodesničarske struje (što isamske, što evropske). Iskoristiće tvoju empatiju i žal za čovekom. Jedni će pucati u novinare, drugi će šutirati trudnicu do smrti, treći klicati "Bravo, bravo" za još krvi, progonstava i suza. Ej! Alo! Osmeh na lice, to je izgleda najubojitije ovih dana. Smeh je prestao da bude lekovit, naprotiv smeh je počeo da bude opasan. Pucaj u glupost osmehom. Neka to bude oružje autentične jedinke koja ume da se nosi sa h-umorstvom duha.

A ti, koji ne znaš za šalu, koji svoj ego stavljaš u službu mržnje i tapšeš nad nečijom smrti… pogledaj se u ogledalu. Vidiš li karikaturu?