Origami pred očima

Oduvek sam htela da naučim veštinu tehnike origamija. Još kao dete bila sam fascinirana figurama koje nastaju gotovo ni iz čega,  baš  tu,  pred mojim očima. Više se ne sećam ko ih je pravio, znam samo da sam se najslađe igrala igračkama od papira. Bile su to uglavnom životinje kojima sam davala imena i uloge. Heroji i heroine tako krhki da sam mogla da ih poremetim samo jednim nespretnim pokretom,  a koji su ipak duže živeli od nekih nesrećnih  pravih lutaka.

Nažalost, kad je origami u pitanju, ja nisam otišla dalje od „žabice“ i „laste“. To je stadijum koji otprilike prođemo svi. A onda zaboravimo...

Zašto sada pišem o tome? Nemam pojma. Nekako, otkako sam se vratila kući, određeni mirisi pokrenuli su pokoju skrivenu uspomenu, pa se ona polako i razmotava u meni. Nešto kao opozit origamiju. Kao da je nešto, već formirano i utelovljeno u „ulozi“ uspomene  pre svega bilo list papira. Ono što otkrivam kad razmotam te svoje papire su boje, za koje nisam ni slutila da postoje.  I te boje, boje su nostalgije. 

Nostalgija nekako uvek vuče na pastel – ako se pretera, postane bljutava.

S vremena na vreme lepo je razmotati neke krhke origami figurice i demistifikovati ih: miris vazduha posle letnjeg pljuska, osećaj vlage koja probija rukavice dok se u rukama  oblikuje grudva snega, ukus šargarepe koju je majka tek oljuštila, miris pomorandži posle teške bunovne noći pod visokom temperaturom pomešan sa mirisom sirćeta kojim te je tu istu noć mazala baba, put od osnovne škole do kuće kojim slučajno prođeš i shvatiš da nije bio toliko dug...sve vuče ka istom. Možeš se braniti od bljutavila nostalgije koja te samo usporava u ovom brzom i beskrupuloznom tempu  svakodnevice, ali ne možeš pobeći.

Ja sam Dokoličarka, kod  mene sve to vodi ka hedonizmu. 

Ne tako davno, organizovala sam Veče Nostalgije.  Svojim prijateljicama podelila sam one igračke kojima se prave baloni od sapunice, pustila Felinijev Amarcord, i donela bombonjeru. Soba je vrvela od pastela, ali nijednoj od nas nije smetalo. Baloni od sapunice su leteli na sve strane uz ritam čuvene  kompozicije Nina Rote... Vino je na kraju došlo kao neizbežna završnica te večeri.  Vino i predivne priče koje smo podelile između sebe. Danas se te večeri sećam s nostalgijom. Mogu čak da osetim sitne kapi od sapunice, koje su ostavljali raspršeni baloni po prstima.

Razmotavam tu origami figuru, i ponovo slušam Nina Rotu. Uspomene ne moraju da budu iz daleke prošlosti da bi se nostalgija pojavila u meni, i ja se ne branim, već  stvaram nove trenutke koji će biti vredni uspomena. Ne pamćenja, baš uspomena. Novih origamija koje ću pažljivo odlagati na  sveta mesta.  Večeras, te figure, i boje i mirisi, sve je tu, i život se čini mekanim poput pastela. Nije bljutavo, naprotiv. Veoma je slatko. Zato pravim „žabicu“ i nova pravila igre za njeno korišćenje. Jedva čekam da igra počne!