Staž

Užasavam se te reči. Tačnije, užasavam se osoba kojima je to jedini adut: „Znaš, mi se družimo toliko i toliko godina...“, „20 godina smo u braku, imamo ISTORIJU“, zaposleni X godina, zaluđeni Y, a budale XYZ... koga je uostalom i briga. Mene? Verovatno, čim sam ovako izrevoltirana malopre pomenutom rečju koja je po meni samo oslonac nesigurnima da emotivno naplate kvantitativni boravak u traćenju života na očigledno nekvalitetnu relaciju.

Odakle sad ovo? Nemam pojma. Tuširala sam se, i nisam mislila ni o čemu posebno, kada je ničim izazvana ispred mene iskočila upravo ova reč i pomutila mi užitak. Onda sam naravno, počela da se prisećam lica ljudi koji je upotrebljavaju, (gola, na moju sramotu). Tek sad, ušuškana u ćebence, dok napolju bura ljušti tek okrečene budvanske fasade, pokušavam da racionalno pristupim problemu koji me je (sasvim neopravdano, u pogrešnom trenutku) uznemirio...

Ovog leta sam prilično putovala. Upoznala sam neke nove ljude, a neke poznanike sam videla iz drugačijeg ugla. Prijatelji mi srećom uvek drže sigurne pozicije, zato i jesu uvek tu, nezavisno od staža. I na moju sreću,  stekla sam ih još. Ali!!! Koliko su pouzdani i da li je potrebno vreme i niz iskušenja da bismo se jedni drugima potvrdili? Da li nam je potreban staž da bismo stigli do kategorije prijatelja? Ne znam kako drugi gledaju na to, ali meni je ta vrsta „provere“ smešna. Možda sam hazarder, neka bude. Možda sam naivna, neka bude. A možda sam u pravu. Naime, imala sam priličan broj ljudi oko sebe koji su posle debelog staža doživeli „prosvetljenje“  i okrenuli leđa. Sa druge strane, dešavalo mi se da neka od (upravo najznačajnijih) prijateljstava započnem spontano iskreno i  doživim nesebično obostrano davanje u svakom smislu. Znam, to je lični stav, i verovatno izuzetak od pravila, ali kako ja ovo pišem, imam pravo da teram do ekstrema ako mi je ćef. A jeste.

Poznajem nekoliko ljudi (žene uglavnom) koje su svoje drugarice prosto okupirale ponavljajući im svake godine koliko godina se druže. Te pedantne osobe, koje reckaju svoj staž nisu obratile pažnju da im je u međuvremenu od prijateljstva ostalo samo još to, i da nisu toliko agresivne u skoro papagajskom objavljivanju staža (svaka proslava, pijanka, sedeljka, šetnja), bilo bi mi ih žao. Ovako, moram priznati da sam lično prestala da komuniciram sa tim devojkama/ženama, jer se svaki put suzdržavam komentara... a ne volim da se suzdržavam. (Komentar ću izneti kasnije, želim još malo da pročeprkam po onima koji su mi upropastili momenat pod tušem).

Druga kategorija ljudi od staža su muškarci koji se drže svojih staž veza/brakova. Poznajem neke, tačnije, smatram ih veoma dragim prijateljima koji su ostali u nekoj vrsti učmalomočvarnožabokrečinskog stanja, otupeli u svom komforu, jer su se pribojavali da prekinu staž. Nekih mi nije žao, ali pojedini su zaista sjajni ljudi, koji će za koju godinu postati dežmekasti, pomirljivi, žalosni  sveosimmuškarci , i koji će sebe osuditi na starost pre pedesete.  Onima koji su mi bliski sam skrenula pažnju na to, naravno, predlažući radikalne promene u njihovim životima. Smešno je, ali zaista su spominjali staž (između ostalog).

O trećoj kategoriji ne želim puno ni da se trudim da pišem. Da, to su oni koji čekaju penziju, da,da, neko još uvek veruje u taj staž, i da, broji godine u nekoj učmaloj firmi. Nezanimljivo, nemaštovito, gotovo primitivno. Ne zavređuje ni ovih par redova...

Pošto uskoro krećem na počinak, i ne želim da ponesem ovu reč i u krevet, završiću sa konstatacijom, a da bih stigla do nje, uporediću ljudsku populaciju sa psima (ju, ju, ju). Pas koji dobije kosku, obično je zatrpa u zemlju, praveći tako zalihe za crne dane. Ta kost može stajati tu mesecima, ali pas će tačno znati gde da je potraži. (Ovde sledi obrt) Kada pas otkopa kost, znači da su stigli „crni dani“, ali ukoliko mu se tog trenutka ponudi sveža, pas će istovremeno zaboraviti na staru. Ostaviće je u prašini, i neće je ponovo zatrpavati. Za njega, ona je precrtana. Čovek, za razliku od psa akumulira stare kosti, praveći tako pravo mentalno – emotivnu  arheološku zbrku.

Umesto da rade na sebi kako bi poboljšali postojeće relacije, pojedini ljudi (ne želim da verujem da je to većina) ulažu u staž. Izgubivši pojam o vrednosti kvaliteta, dopuštaju kvantitetu da guši i orobljava duh, otupljujući ih u njihovom letargičnom konformizmu (ako takav postoji), hraneći privid i iluziju koju su stvorili u odbranu svoje nesigurnosti, trauma iz detinjstva i u cilju maskiranja određenih kompleksa, ali to je već posao za psihologe. Ja ovog trenutka samo izražavam otvoren prezir prema onima koji su se odrekli slobode u ime staža.

Napomena: Otpor koji sam izrazila nije na globalnom nivou, jer postoje relacije koje zaista traju godinama, i koje zavređuju svako divljenje (ponosna sam da imam par takvih), te relacije se ne zasnivaju na stažu, te relacije žive, dišu, postoje kao večita utočišta i nepresušni sveži izvori pozitivne energije. Te relacije su zaista vredne svake sekunde, a godine ih samo potvrđuju. Najzad, te relacije nikada ne mogu dospeti u stanje „stare kosti“. I nikada se neće braniti stažom.