Prolećno lelujanje

Skoro sam se vratila u zavičaj.

Ne znam kako drugima to zvuči, ali meni je zastrašujuća činjenica da sam se vratila negde odakle sam odavno, iz ko zna kojih razloga (tada) otišla. Nisam se vratila nuždom, tako sam htela. I niko mi nije kriv. Nema kukanja. Ipak, ubrzo po dolasku, uočila sam probleme na koje čovek nailazi kada je „povratnik“. Pre svega, ukućani, sa kojima je do juče fino komunicirao preko svih internetskih mreža postaju otvoreniji i pritom i spremniji na fajt, što je normalno u prvo vreme, porodični balans biva narušen dolaskom svakog gosta – i činjenica da više nisam gost se polako nameće kao smetnja. „Povratnik“ sagledava istu istinu – iako su moji, udaljili smo se i ne funkcionišemo. Treba li ovakav zaključak donositi naprečac i preispitivati odluku o povratku u porodično gnezdo? Nisam pametna. Elem, promene na koje ja, kao povratnik nailazim uviđam i kod svojih prijatelja. Ranije, kada bih boravila u svom zavičaju par dana, bila bih zvezda, bukvalno su se otimali o mene, i ponekad bih svoje odmore doživljavala frustrirajućom trkom od jednog do drugog poziva. Sada, kada sam ovde, za stalno, neki od najdosadnijih i najupornijih su se povukli, čak izbegavaju laganu popodnevnu kafu u prolazu. Imaju obaveze. Imaju prijatelje. Imaju život, i u tom životu, ja se uklapam kao prolaznik, ne kao povratnik. Narušavam i njihov balans, samo što oni, za razliku od ukućana imaju slobodu da postave distancu. Srećni ljudi. Treća kategorija ljudi na čiji život utiče povratnik je naravno komšiluk. Povratnik svojim neodlaskom pokreće lavinu pitanja i umesto poseta prijatelja, u našoj kući i oko nje muva se makar po jedan komšija dnevno.

Sve navedene promene u sociološkom smislu prate i promene u egzistecijalnom smislu. Vratila sam se i još ne znam šta ću sa sobom ovde. Trebalo bi da nađem posao, zalihe ušteđevine polako nestaju. Umesto da mahnito jurim za novim izvorom prihoda, ja i dalje mislim o tome je li povratak bila greška i treba li da odem dalje, u novi projekat...

Umesto da negativno prihvatim sve novonastale promene i pobegnem glavom bez obzira, ja, Dokoličarka, majstor za hedonizam, odlučila sam da uživam i u ovom periodu života i da mu se prepustim. Nisam spakovala kofere, spakovala sam alat, i popravljam po kući šta stignem. Promenila sam kuhinju, dnevnu sovu, hodnik i dvorište. Ovo je priča o tome. Od farbe još uvek pomalo lelujam, i radujem se proleću u svojoj rodnoj kući kroz to slatko lelujanje. Lep je dan. Lepa sam i ja. Naspavala sam se, mama mi je skuvala kafu. Ne trčim nigde, koračam. Danas ću spremiti palačinke sa marmeladom, kupiti svim klincima iz familije po sladoled i nastaviti da sadim cveće. Nabavila sam seme Noćne frajle, upravo gledam u kesice. Volim noćnu frajlu. Nema neki cvet, ali miriše noću tako divno da birše svaku pomisao na odustajanje.

Dakle, skoro sam se vratila u zavičaj... i nameravam da uživam u mirisu Noćne frajle.