Korektna

     Izvela je svog psa u šetnju, kao što  čini svakog jutra. Ovo je jutro bilo maglovito i obrisi stvari su se mutili pred njenim očima više no uobičajeno. Proleće je, pomislila je, proleće je tako loše doba za mene. Sv buja? Ne, sve se upinje da se pokrene, a ova imaglica ne pomaže. Treba mi sna. 

    Da li sam depresivna? Nije spoznavala odgovor na taj mali crv sumnje koji se pojavio u njenoj glavi tog mamurnog jutra. Pas nije obraćao pažnju na njene sumnje. Obavio je svoju nuždu, kao i obično, na jednom malom parkingu. Krenula je da pokupi tragove psećeg izmeta, jer to je korektno. Nasmejala se, prvi put tog dana. Volela je da uradi tu jednu korektnu stvar, da namiri svoju sasvest: evo me, skupljem pseća govanca, ja sam jedan valjan primerak ovog društva. Odmah zatim, usledila je činjenica da se obmanjuje, da nikada ne može tom društvu pripadati na način na kojise od  nje traži – korektno. Ona je, naime, činila jedan mali greh prema tom društvu...pljuvala je žvake, nije ih umotavala u sjajne papiriće i odlagala u kantu. Pljuvala ih je, svaki put se nadmećući sa sobom može li da svoja pluća toliko napuni vazduhom i pljune još dalje.  

     Pas je njuškao travu pored puta. Mora da se tu ispišala mačka. Zaista, mačke zakopavaju svoj izmet, mačke su korektne. Ipak, ona nije mogla da ima jednu korektnu životinju poput mačke ili ribica, morala je da sebe osudi na psa, ne bi li iskupila svoj greh prema  društvu. Trebala joj je ravnoteža. Osetila je napor, poput drveta duda, pored kojeg je prošla, napor da napreduje uprkos magli, napor da se razvije uprkos hladnoći. Biti veliki i miran kao drvo, uroniti u zemlju i bitisati, nije li to hrabro? Da li je drvo korektno? Pa ono ostavlja lišće za sobom u jesen, to treba čistiti, treba spirati prljavštinu i prašinu koja se nakupi ispod nanetog lišća... njemu se, nadala se, oprašta, jer je mirno, i ne pripada nikome, sem kad da plodove. Može li ona ne pripadati nikome i biti mirna? Ne pljuvati žvake koje će se lepiti ljudima za cipele, i postati korektna prema društvu?

    Stigla je kući, jer ju je pas tu doveo. Da se ona pitala, možda bi se ipopela na pomenuto drvo, uprkos logici da treba da omete kuću i stavi ručak. Smestila je psa u njegov boks. Izula se i ušla u kuću. Osetila je snažan poriv da se vrati drvetu duda i da ponese arsenal žvaka sa sobom. Da, to će i uraditi. Popeće se na vrh drveta i nikad neće sići. A te ljude, dole, te korektne poglede, ta sva klimanja i osmehe  gađaće žvakama, koje će im se lepiti u kosu. Hoće! Hoće! Brzo, da ne izgubi hrabrost, obula je cipele i istrčala iz kuće. Sjurila se niz ulicu i krenula ka prodavnici. Bila je gotovo bez daha.

    Ušla je u prodavnicu. Kasirka je lizala svoje nadograđene nokte. Ne, lizala je cirkon na domalom prstu. Pored nje je stajala žena sa punom kesom. Kupac. Pričale su o letu koje će doći, koje će grejati, koje će izmamiti ljude na ulice, koje će rascvetati svo šarenilo po gradu, po ovom sivom gradu koji je još više siv zbog kiša i magle, zbog smoga, zbog smeća nakupljenog po uglovima trotoara, da, leto će očistiti prašinu, ne znam kojom logikom, ali one deluju ubedljivo...stala je. Iza žene sa kesom čekao je raf sa žvakama. Pogledala je teme jedne, pa druge. Kasirka je imala keratinski korektnu frizuru. Sve je bilo upeglano i sjajno. Žena sa kesom je imala lokne.Ispod njihovih temena, upitno suje gledale oči jedne, pa druge.

    Neverovatno kako uvek zaboravim po šta sam došla, kad god uđem u prodavnicu, rekla je. Otišla je ka rafu gde je stajao hleb. Uzela ga je i stavila u korpu. Došla je do kase. Žena sa kesom se ljubazno izmakla korak, i ona je izvadila novac. Dešava se, rekla je žana sa kesom, ovo proleće nikako da stigne, malo smo svi izgubljeni. Klimnula je glavom i uzela hleb.

    Do kuće, pokušavala je da se seti šta je još zaboravila da kupi...

Mahanje u prolazu

Iliti neverovatan provod tokom radnog vremena koje se odvija u kolima (uglavnom); ovo su sumirani utisci sa proputovanja kroz Boku, a malo i kroz sebe (kako bi rekao čiča Zdenko)....

Vozim. Vozim ko kreten, svako jutro, od sedam pa na dalje. I to traje negde do tri. Jutro koje se iz dana u dan menja, iako je relacija ista. Istovetnost relacije zamara. Jutro je uvek drugačije,  prijatelj mi je i ne da da uletim u čamotinju rutine. Zo misli da mi je posao divan, vozikam se, pokupim tu i tamo neka govna (doslovno) i teram dalje. Ma važi... umela bih ja lepo da se vozam  i kupim govna (figurativno) i iz neke kancelarije, nalakiranih noktiju, nafrakana i obučena u sve te lepe etikete i finematerijale... Ovako, uvek nekako bunovna, trudim se da nekog ne ubijem, da me policija ne zaustavi, da iz jutra izvučem maksimum. U nekoj prikladnoj, pamučnoj haljini, koja će fino da upije znoj oko podneva i da ublaži žuljanje pojasa. Ponekad se palim na to da sam astronaut, i da sva ta kopčanja i uniforme imaju smisla.

Uglavnom, posao koji ja radim uglavnom nema smisla....

Ujutru su ljudi uglavnom mrzovoljni. Idu na posao, u trgovinu, kod notara, u vodovod, ili nešto slično. Ne naletim na dokoličare koji uživaju u blagodetima izlazećeg sunca. Oni verovatno rade jogu negde u nekoj lepšoj atmosferi. Ovi ljudi koje  srećem imaju obaveze, i nisu im mile, što se jasno ocrtava na njihovim licima. Nema tu zena, nema chilla, neko tužno sivilo i izgužvana lica, koja se slivaju u reku istih reči i pokreta. I nema trika da promeniš sliku, ne postoji daljinac kojim možeš da promeniš kanal. To je tako. Svaki dan, svaki dan, svaki dan.

Onda sam namazala karmin. Crveni. To je donekle dobra maska, ne da mi da iskrivim usta poput većine. Kad imaš crveni karmin, svaka se grimasa akcentuje, zato biram osmeh.  Zahvaljujući tom osmehu, ljudi koji prolaze pored mene obrate pažnju (jer, istini za volju, ko je još lud da se kesari od rane zore), i ja im mašem. Posle prvog šoka i preispitivanja znaju li me, od kojih sam, čija itd isl, uglavnom uzvrate. I onda se osmehnu i oni. Uglavnom. Ko želi, može da se igra, nije zabranjeno. Treba neko da počne.

Mahanje se desilo spontano. Prvo sam pokazivala zbunjenim pešacima da slobodno zagaze na pešački prelaz, i nekome od njih se učinilo da mašem. Pa mi je uzvratio. Bilo je lepo. Pojačala sam muziku i zapevala. Jutro se nasmešilo, dan je protekao lepše. Svidelo mi se.

Kasnije,u Kotoru,  prolazeći pored  rive koja je bila zakrčena turistima upravo prispelim sa kruzera, počela sam svesno da im mašem. Oduševljeno su prihvatili. Mrcvarenje se pretvorilo u uživanje, nisam nikako htela da se ta deonica puta završi. Otvorila sam prozore i neka teška rokačina je navrla da teče iz mog automobila. Karneval je počeo.  Nisam više imala osećaj da sam na poslu. Nisam imala osećaj da sam igde...

I to je to. To je onaj začin koji je dovoljan za dobar dan. E sad, ti ovo možeš da čitaš i da misliš da sam budala, ali reći ću ti jednu istinu: budala ispadneš kad tad. Zar je bitno? Mahanje u prolazu ti makar omogući da ti odabereš momenat da ispadneš  budala, ili da se beskrajno dobro zabaviš. Mahni nekome. Osmehni se. Stavi crveni karmin. Zapevaj. Pa šta ako je sedam ujutru? Pa šta ako su svi oko tebe mrzovoljni? Pa šta ako nikome nije do toga? Odaberi momenat i mahni prolazniku. Otmi dan rutini i zabavi se. Možda ćeš se iznenaditi koliko je ljudima oko tebe potrebna baš ta mala doza budalaštine, koliko smo svi mi pomalo budale, samo niko nema herca da počne. 

Aktuelno je ono što je tebi sada aktuelno. Odaberi.  Nekome Grčka, nekome Švica.

A ja? Možda bih se osećala prijatnije u nekoj garderobi sa imenom i prezimenom, klimatizovanoj kancelariji, sređena i opeglana, možda bih se bolje osećala u nekoj kafani sa kafom i limunadom, možda bi mi ujutru prijala joga kraj nekog potoka ili izležavanje u krevetu, ne govorim ja sad da je grožđe kiselo, da se razumemo... ali ovo otkriće, lepota spontanog osmehivanja onoga kome sam uputila sekund pažnje, bez ikakve namere da mi je vrati ili da reaguje, bez namere da se kontakt produži na sekund više, bez ikakvog opterećenja i regula... ovo je neprocenjivo. Ovo je spoznaja da uvek i svuda još uvek mogu da budem derle, da se igram i da makar na par sekundi osetim bezbrižnu lepotu trenutka.

Zar treba više za dobar dan?

(H)UMORSTVO DUHA

PRVI GROBAR
Čuma na njega! Bila je to lupeška budala. Jednom mi  je sručio na glavu bocu rajnskog vina. Ta lobanja, gospodine, bila je Jorikova lobanja, kraljeve budale. 

HAMLET
Ova lobanja? 

PRVI GROBAR 

Baš ta. 

HAMLET
Daj da vidim. (Uzme lobanju.) Avaj, jadni Joriče! Znao sam ga, Horacio; bio je bez granica veseo; imao je izvrsne dosetke, hiljadu puta me je nosio na leđima; a sad, kako mi je gnusno da gledam ovo; grlo mi se od toga steže. Ovde su visile usne koje sam poljubio ne znam koliko puta. Gde su sada tvoja zajedanja, tvoje šale, tvoje pesme tvoje munjevite dosetke što su za stolom stvarale buru smeha? Zar ničega što bi se podsmehnulo vašem kreveljenju? Sasvim otpala gubica! Idi sad u gospođinu sobu i kaži joj da lice može namazati slojem debelim kao palac, ipak će najzad ovako izgledati.

U Šekspirovoj drami Hamlet, Jorik, dvorska budala čija lobanja potresa mladog plemića  pojavljuje se u dve replike, tek  nakratko. Pojavljuje se kao lobanja, taj Jorik, to obezglavljeno spadalo, bestraga mu glava. Šekspir se u ovoj tragediji ne bavi budalom. Ali budala nije tu slučajno. Tačnije, budalina glava.

Dvorske lude dosetkama su uveseljavale dvor i brusile duh dvorjana i vladara. Ipak, dešavalo se da, kao Jorik, završe obezglavljene. Danas se promenila forma, suština je ostala ista. Masakr u Parizu – reakcija  jednako besmislena kao potreba vladara da obezglavi “bezazlenog” Jorika. Ali u pitanju je povreda časti. Neko se našalio pa malo preterao… toliko o tome. Neko bi mogao i tome da se nasmeje. Smeh kao lek, kao odbrana, kao napad, kao orden, kao odraz svake emocije koja vri ispod ovih naših maski, zar je moguće da može toliko da košta?

Recimo da je Jorik znao da će stradati ako pretera. Bi li ga to pokolebalo da kaže svoju smrtonosnu pošalicu?  Da li bi Jorik čekao još jednu godinu, još neku dvorsku decu nosao na leđima, pokušavao da se dopadne još kojom bezazlenom šalom i čekao penziju? Verovatno bi. Nikome se ne umire. Ali tu postoji jedan problem. Kad počne bujica sarkazma usled očiglednog problema koji svi zanemaruju, Jorik sebi daje dozvolu da ide dalje, da kaže tu očiglednu stvar, makar kao dosetku. Jer, to je jače i od smrti. Zna Jorik da će mu glava leteti, ali ne može da obuzda tu bujicu, jer mu se čini da je dragocena sloboda koju sebi daje – sloboda da kaže. Šalu. Svima. Paštabude. Eto, tako lete glave.

Sa druge strane, tu su Hamlet, Horacio i dva grobara, pomno posmatraju tu lobanju i komentarišu Jorika. Niko ne pita zašto je tu samo glava i ko je tu glavu odvojio od tela. Svašta, to se zna. Glavu od tela mu je odvojio njegov lajavi jezik. Ipak, Hamlet se nežno obraća Jorikovoj lobanji, nostalgično se priseća svog detinjstva. Najzad mudro zaključi da je sve prolazno kao Jorik. I kraljevi i budale.

Eto, kakav je taj Jorik, ni mrtav ne miruje, nego ti ostavlja prostora da još nešto naučiš, još nešto spoznaš, pre nego što nastaviš dalje i iza sebe ostaviš sećanje na ludu vrcavog humora i dugog jezika. Na ovim prostorima nekada su pisci (Radoje Domanović, Petar Kočić, Nušić, Duško Radović…) osećali na svojoj koži žig kojim se “budale” obeležavaju. Danas se time više ne mogu pohvaliti pisci, ali uvek mogu novinari (jer čega se pametan stidi, budala se ponosi).   

Nisam Šarlo. Nisam empatična. Ti su ljudi znali šta ih čeka. Radili su svoj posao, i to poštujem. Sad posmatram lavinu reakcija (koje su potpuno očekivane, ali …?) i pitam se samo čemu iznenađenje. Svako ko je nekad preterao sa šalom osetio je posledice. Lokalno, to se završi uvredom, tučom, prekidom kontakta. U civilizovanom svetu (ili bar onom koji sebe tako naziva) podnose se tužbe i uzimaju ogromne svote novca za uvredu časti. U ekstremno glupoj varijanti, ti uzmeš oružje i pucaš. Nenenenenene, ti napraviš ekipu, plan, sačekaš trenutak da ti niko ne promakne i ospeš paljbu. Da niko ne ostane. Da ništa ne ostane. Glup si, ne samo zato što pucaš u humor, glup si jer ne kapiraš da će tvoj pucanj zloupotrebiti svi. I niko neće tačno ukapirati zato si pucao, sve da im nacrtaš. Čak i karikaturu. Al, očigledno, ti to ne razumeš. Zato si pucao, i zato si glup. Zato će zloupotrebiti to što nisi umeo da se šališ na svoj račun. E, zato si glup.

Ovakvih glupana je svuda oko nas. Samo nemaju maske i pucaljke. Da, naopasnije je našaliti se na tuđ račun. Jorik je to znao, Šarlo je znao. I terali su cirkus do kraja. I to nije svako, koliko god želi da bude empatičan. Može da poštuje, ali ne može da bude Šarlo. Ni Jorik. Alo, to je posao za budale, a nikome nije do toga da bude budala. Svi bismo samo da budemo cool i voljeni. A ovo je moje mišljenje a propos navale postova i vesti i mišljenja i tugovanki i uzdaha… alo, ej. Šarlo je znao. Al' se zezao do kraja.

Zato, osmeh na lice, jer sve drugo će iskoristiti prodesničarske struje (što isamske, što evropske). Iskoristiće tvoju empatiju i žal za čovekom. Jedni će pucati u novinare, drugi će šutirati trudnicu do smrti, treći klicati "Bravo, bravo" za još krvi, progonstava i suza. Ej! Alo! Osmeh na lice, to je izgleda najubojitije ovih dana. Smeh je prestao da bude lekovit, naprotiv smeh je počeo da bude opasan. Pucaj u glupost osmehom. Neka to bude oružje autentične jedinke koja ume da se nosi sa h-umorstvom duha.

A ti, koji ne znaš za šalu, koji svoj ego stavljaš u službu mržnje i tapšeš nad nečijom smrti… pogledaj se u ogledalu. Vidiš li karikaturu? 

   

Dan kada ću prestalti da pušim

Čekam da mi padne na pamet određen datum. Taj datum će označiti Dan kada ću prestati da konzumiram cigarete (pušim). O da. Čvrsto sam odlučila, samo nisam još pronašla datum. Kad ga nađem, onda ću da ga sačekam i dočekam. A možda i neću. Možda prestanem da pušim pre nego što osmislim datum.  Možda i nastavim sa tom groznom navikom i kad prevalim preko datuma, ni to nije isključeno. U tom slučaju, džabe sam čekala. Kad bolje pogledaš, svi čekaju. Da se nešto desi. Jer – je – to – sledeći – stepenik – na – putu – tom, mom, tvom, nečijem, svačijem.

Valjda je to tako sa čekanjem.

Nekad se to nešto bitno desi, nekad ne. Ipak, to ne utiče na naš poriv da osmislimo nešto drugo što ćemo čekati. Novi datum, promena cilja, da putovanje nikad ne prestane. Čekanje uključuje bitan faktor – vreme. A vreme se kreće, uvek, za razliku od nas; mi smo statični. I čekamo.

Eto, i  Nova godina... praznik koji mimo svih divnih običaja na svoj način slavi upravo čekanje. Dočekati još jednu godinu, osmisliti planove obećanja, ciljeve koje ćemo ostvariti u njoj. Naše nade će se rasplamsati, i one će podrazumevati da treba čekati. Ako dočekamo hoćemo li biti srećni? Nezavisno od ishoda, pitam samo hoćemo li biti srećni dočekamo li ili ne ono nešto?

Pitam, jer čak i kad neke stvari dočekaš, momenat sreće traje kratko. Odmah posle toga stižu novi zadaci, nove staze kojima ideš i novi momenti koje čekaš.

A, da, postoji i onaj, naizgled dijametralno suprotan pojam: juriti za... Isti pravac, samo je smer obrnut. Ne bih sad da razvodnjavam, ali može mi se i iako ovde juriti ne navodim uz glagol čekati, hoću da se zna: mislim i na ambicioznu jurnjavu za još još još... čega? Jer „vreme ne čeka“. Alo, vrene ni ne juri, ima svoj tempo, prc.

Ni jednu veliku stvar u životu nisam čekala, „ono bitno“ se uvek desilo.

Možda sam zato (po mediokritetskim standardima) kasno položila  vozački, kasno izgubila nevinost, kasno završila fakultet, kasno se udala...  Kasno sam počela da komuniciram sa ljudima, tek u srednjoj školi (pa nisam zakasnila da upoznam i steknem veoma dobre prijatelje). Kasno sam se zaljubila. Kasno sam naučila da kuvam (al’ sad izuvam). Kasno sam naučila da se branim (što me nije sprečilo da odbranim i sebe, neretko i druge). Sa druge strane, rano sam nučila da čitam, rano sam počela da zarađujem, rano sam se osamostalila, rano sam videla smrt, rano sam izgubila nevinost, rano sam mogla da se udam, rano sam naučila da držim jezik za zubima... trt.

Ništa od ovoga nije tačno.  Ne postoji ni rano ni kasno. Sve je došlo na vreme. Bez ciljeva i pravih datuma, bez čekanja. Spontano. Čekaj, da se razumemo, nije da ja nisam neke stvari priželjkivala, a neke žarko želela, samo kažem da nisam forsirala, to je sve.  Skoro deset godina sam čekala da steknem uslove i imam svog psa, pa se pas desio iako ni tad nisam bila „u prilici“ (i to je imalo svoju emotivnu vrednost, mnogo veću nego da je bilo onako kako sam zamišljala dok sam čekala). Faks koji sam upisala onda kada sam trebala da ga upišem nikad nisam završila, zato sam sasvim spontano upisala baš onaj koji je trebalo sa 32 godine, i završila ga, o da. Časove vožnje sam prvi put počela da pohađam 1993. godine, položila sam tek 2009. Smrt sam videla sa četrnaest, kad su mi sahranili druga Gružu, a ta ista smrt me je zamalo sahranila kad mi je umro brat. Naučila sam da se branim posle deset godina očevog maltretiranja,i to se desilo  kad je prvi put udario moju sestru. Zaljubila sam se kad sam spoznala drugačije mirise i boje (nema veze sa opijatima ni a veličinom polnog organa da se razumemo), možda je to nekome strašno, ali je većina mojih vršnjakinja u to vreme već bilo udato. Udala sam se pošto sam provela deset godina u vezi koja nikome nije izgledala normalno, čak ni meni (zato je verovatno i opstala), sa čovekom koji nema ama baš nikakve sličnosti sa mnom (zato je sigurno opstala). I nisam čekala. I bila sam budala. I bila sam mudra. Ko zna? Ono što pokušavam da kažem je da sam svaku bitnu stvar u mom životu dočekala kad je trebalo, ne onda kada je to po nečijem mišljenju trebalo da se desi, i ne onda kad sam je očekivala. 

Ono što pokušavam da kažem je – odjebite sa mediokritetskim stavovima.

Ovo nije topla voda. Ovo je bila misao vodilja jednog divnog muzičkog pravca, pa iako je izrodila gomilu divnih buntovnika, pokazalo se da su neki od tih buntovnika bili samo divni gubitnici, dok su oni drugi igrali mudrije. Svakako, iako se mi trudimo da dokažemo suprotno, rokenrol je najzad umro.  

I šta sad? šta nam je činiti? A da bude mudro, a da se ne  ispadne glup u društvu, a da se živi komotno, malo radi i dosta zabavlja?

Ne misliš o tome. Prepustiš se putovanju kroz sopstveni  život,  posmatraš boje i upijaš mirise. Ne kažem da treba odustajati od snova, ali primećujem da su se snovi uglavnom sveli na čekanje da se desi ili ludu trku da se stigne. Alo, ne ide to baš tako, prijatelju. Imam potebu da ti kažem, čak i kad dočekaš, možda to „ono“ ne bude to. Zašto onda ono vreme dok „ono“ i „to“ ne stignu ne provesti u nečem interesantnom, bez čežnje i frustracije? Zašto se ne igrati u lepotama dana, baš ovog dana? Jubileji su intimniji, uvek u tebi. Zašto baš večeras ne dočekati Novu godinu?

Ej! Ljubav tek ne moraš da čekaš. Zašto čekati na ljubav dok možeš da voliš i cvet (ovo je s namerom romantičarski poetično, zato se ne smej)? Zašto čekati na povoljne turističke ponude kad imaš te cipele na nogama? Lepota je uvek tu, u tebi. Ni nju ne moraš da čekaš.  Čekaj... pa šta ti onda čekaš? Da se zaposliš? Da maturiraš, da se zaljubiš, da rodiš, da nekoga negde sretneš? Naivno. Ako nešto želiš, posveti se tome, i ne planiraj. Ne čekaj.  Spava ti se? Pa lezi, spavaj, glumi uspavanu lepoticu, neko će već naići da te probudi, poljupcem ili bokalom ’ladne vode. „Ono pravo“ uvek nađe put do tebe, onda kad treba da se desi, i ne obraća mnogo pažnje na tvoje imaginarne rokove. Ono pravo možda negde tebe čeka i ima bolje informacije o tome kad treba da se desi. Ti samo treba da budeš živ (a sad nastavak... jedino živo u tebi je tvoja strast).

Dakle... što se cigareta tiče, definitivno ih ostavljam, samo čekam da mi se ukaže datum koji će predstavljati Dan kada sam ostavila pušenje.

Dotad, ja dišem, hodam, smejem se, volim, jedem, upijam svoje mirise i boje i ... šetam psa. Ko zna šta sve do tad može da mi se desi. Nisam luda da sve to propustim zbog nekog datuma koji sam možda džabe čekala.

Se(bitch)na

Kao i obično, povratak u zavičaj je inspirativan. Ono što svako od nas povratnika ima za dodatnu selfedukaciju (za razliku od onih koji nikada nisu otišli iz svog grada na duže od odmora) je ogledalo. Jedno veliko iskrivljeno ogledalo. Nekad ti je glava veća, nekad su ti noge kraće, sebi deluješ smešno i groteskno, ali to si ipak ti, prepoznatljiva ti je osnova. Tvoje su te oči, i ono što se nalazi iza njih. Prepoznatljiv je način na koji se osmehuješ, gestikuliraš...pa opet, nisi. Nisi ti. Ko si zapravo, pitaš se, tražeći pozu u kojoj tvoj odraz deluje iole jasno. Možda se zato neki više nikada ne vrate u zavičaj da se tu skrase. Nije to samo zbog susreta sa dragim ljudima koji te zbunjuju, to si ti, ti koji ne možeš da se privikneš na krivo ogledalo,  i ti ćeš možda, kao i ja, u momentu kad ti kasni bus a ti ga čekaš na parkingu, jer autobuska stanica  ne radi, doći u situaciju da preispitaš svoj odraz tu, u zavičaju... fuj. Bolje skupi lovu i kupi kola, makar možeš da slušaš radio.

Čekajući bus na stanici sam došla do spoznaje sopstvenog sebičluka, da bi mi bilo žao da to ispari do Beograda. Sva ta selfpreispitivanja i nisu bogznakolko poučna, a mogu dobro da pomere čoveka, da recimo piše o tome u busu, dok se klacka, i malo mu je muka.

Sebična sam. Ok, znala sam to negde, nije to baš neka novost. Uprkos tome što  ću uvek drugome ostaviti lepše parče pečenja, pizze ili torte i delovati velikodušno, ipak ću pojesti više gumenih bombona. Krišom.

Kradem i deci. To je zato što ja više volim gumene bombone nego pizzu ili tortu (pečenje neću da komentarišem). Volim da plaćam cehove po kafanama, ali ne volim da kupujem garderobu. Nikome.  Ali... zato ću duplo više potrošiti na suvenir ili knjigu,  nakit... pa, nije ni to tako loše?

Sebično je,  ako uzmem u obzir da  ti želiš baš neki lep komad odeće (odeća figurativno, ne hvataj se sad za to). E tad, tad pomislim – ko te jebe. Ne dam ti. I tu se ogleda moj sebičluk,  to nametanje ljudima šta treba da vole ili preziru, nametanje muzike koju volim, knjiga koje su po meni odlične,  o filmovima da ne govorim.

Mnogo pričam. Sebično, oduzimam sagovorniku vreme, i trtljam, nebitno koliko je to o čemu govorim značajno ili ne. U saobraćaju sam ekstremno drska. Put je moj, i ko god ne vozi mojim ritmom suočava se sa gnevom manitulje... pa ipak, obavezno stanem pešaku na ili van pešačkog prelaza, obavezno blicnem kolima u suprotnom pravcu da ih upozorim na saobraćajca koji vreba, puštam one koji skreću levo, jer niko drugi neće (mada, to i nije neko opravdanje za sve ostale gluposti koje pravim u saobraćaju).

Sebičluk me čini nestpljivom, te često srljam u probleme. Ne vagam reči dok ih izgovaram, pa se neki i ljute (i nikad me to ne pogodi koliko treba). 

Volim sama da sedim u busu, presrećna sam što je izašla starica u Batočini čiju sam ljubaznost do sad ignorisala, jer pišem o sebi.  Izašla je, i sad je ok. Mogu i da prestanem... ali neću. Otvorila sam ovu temu zbog nečega i nije fora da sad prekinem.

Dakle, nastavljam:  moji prijatelji su ljudi sa visokom dozom tolerancije,  jer  me  poznaju i ne uzimaju mi za zlo to što sam se(bitch)na.  A ja? Opet sebi udovoljavam družeći se sa takvim, posebnim ljudima. To što su me prihvatili ovakvu samo potvrđuje njihovu veličinu.

Zato...moja šira i uža familija može da mi kaže  –  Ružice, samo svoje dupe gledaš.  Ili, u blažoj formi: boli nju uvo, ona gleda da njoj bude dobro. Jebe joj se za sve, ona je sebi organizovala život, briga je za nas... bla bla, bla. U pravu su. Jesam. Ogledalo koje stave ispred mene se zakrivi i ja vidim to što izgovore kao jasnu sliku. Sve ostalo je možda nakrivo, sebičluk se vidi. Majku mu, ne da se sakriti (kao kašalj beše?) i svi ti osmesi i pristojne floskule koje razmenjujem sa drugim ljudima postaju iskrivljene u licemerju, ja postajem groteska u odrazu koji vidim. Eto ti sad...  Nemam neki jasan razlog da ispovedam svoj sebičluk, osim možda savesti koja me  peče, jer vodim Tesu sa sobom na put.

 Tesa je pas. U februaru puni dve godine, a sam mnom je provela svega nedelju ili dve.  Živi sa mojom sestrom, majkom i predivne dve devojčice, i  iako će svi patiti, pa možda i Tesa, ja je vodim. Moja je. I ne dam je, taman kao ni gumene bombone. Patiće mi majka. Patiće svi ukućani. Imaću obavezu više, snosiću odgovornost za nju, to me pomalo plaši. Ali vodim je.  Kako ne umem da objasnim ljubav, njene ćudi i prohteve, ne umem da objasnim ni to što Tesa treba da krene sa mnom, te ću svoju potrebu za njom kategorisati kao sebičluk. Što se Tese tiče, ona samo kraj mene šeta bez povodca. Ona sa mnom spava, čeka me dok završim obaveze, budno prati svaki moj pokret i ponaša se u skladu s tim. Ona leži  na mojoj torbi da nigde ne krenem bez nje, uskače u kofer kad oseti da ponovo putujem...

Kako će mama? Dada, njena deca? Ako su preživele bez  mene, pa majku mu, valjda će i bez Tese. Ne dam je. Ne mogu. I evo, sad sam na putu za Beograd, i donosim konačnu, najsebičniju odluku u svom životu:  Tesa, vodim te kući...

A ti, ti, što sad preispituješ sebe, odmakni se od krivog ogledala, ne počinji sad po inerciji da  čačkaš po svom potencijalnom sebičluku. Jer, dovoljno je što si za ovaj tekst odvojio vreme. I, nevezano za pečenje, gumene bombone, sjajne poklone ili piće u nekoj od kafana, to što si nekome dao pet minuta svog vremena je dovoljno nesebična stvar. Čuvaj to vreme i ne brini za svoj odraz. Kakav god da je, tu će uvek pored tebe stajati neko ko će ti reći da tvoj odraz i nije tako loš. Nekad je to čovek, nekad pas. Svakako prijatelj.

Za! Mlaćenje stvarnosti

Zamalo sam se udala... 

Pokušaj braka koznakoji je propao, još jednom, još jednom, još jednom... ovog puta nije bilo nikog trećeg da okrivim za fijasko, bili smo sami i pukli smo ko zrela avgustovska smokva. Da stvar bude smešnija, pukli smo pošto smo skuvali slatko od smokava...

Ovo nije moja jadikovka, so sorry, niti priča revoltirane failneveste o tome kako je ljubav sranje i kako se ne isplati ući ponovo i ponovo u isti rizik pokušaja da se opstane sa onim kojeg je srce ko zna zbog čega zapljunulo. „ Pu, moje“ u ovom slučaju ne važi. Stoga bi preklapanje o tome bilo ništa drugo do zamlaćivanje.

Ovo je priča o mom prijatelju, jednoj Balani.

 Logično je da posle pomena o ličnom porazu nastupaju prijatelji. I tačno je da priskoče onda kada je teško, tačno je da kroz njih progovaraju anđeli, tačno je da su spremni da nam dopuste da ih uvučemo manje ili više u svoje priče i da strpjivo dopuštaju da ih isisavamo dok nam ne bude bolje. E, pa ovo nije priča ni o tome. Strpljivo, doći ćemo do priče.

Priča je o Balani, a ona nije makar ko. Zato ova priča i ne ide linearno. Ne dam.

 Balana me je primila u svoj stan. Nahranila me. Slušala. Ljuškala u naručju dok sam plakala. Grdila da će me išamarati kad bih preterala. Analizirala moju situaciju. Obećala da neće više ni reč da mi kaže, pa opet uletala u priču. Dala mi krevet.  Kupila lavor za moja putujuća stopala. A onda, onda sam rekla tu reč – zamlaćivanje (ne mogu sad i o tome kako smo došli do toga, to je sasvim druga tema). Zamlaćivanje je bahati termin kojim se obezvređuje nečiji trud, kojim se taj neko okarakteriše kao zamlata, a njegova strast postaje predmet tutorskog prekora na nivou podsmeha. Nisam puno mislila o toj reči, ali me je Balana naterala da se zamislim. I tek onda, tek kad sam otrkila značenje reči koju sam tako olako ispljunula, sve je postalo važno i nevažno. Tačnije, ceo moj život  činio  se kao lutanje jedne zamlate od sna do sna, besciljno traganje za krevetom koji će biti samo moj, kako bih se usudila da budem svoja. Da prevedem – ono što sam  okarakterisala kao zamlaćivanje ispalo je tog trenutka stvarnije nego svaki „realan“ dan koji sam preživela. Tu, pred njom, raspršila sam se kao maslačak, ali ona ne bi bila posebna da me nije sakupila i vratila na mesto kojem pripadam – sebi.

Otkrila mi je potpuno novu dimenziju realnosti koju sam zanemarivala – suštinu. Od tog razgovora sa njom često mislim na termin „zamlaćivanje“. Slutim da se isti može prilepiti bilo čemu, kao bilo koji nihilistički princip, slutim da je istovremeno i predrasuda i istina, jer realno...sve što nam se dešava može se zavesti pod ovaj pojam. Zastrašujuće i oslobađajuće, zamlaćivanje pripada svima kao opravdanje da se sanja. Da se dela u skladu sa tim. Da se bude...zaljubljen, ambiciozan, skenjan, drugačiji, veseo...štagod.  Da se čeka na čudo. Da se lakše ustane i započne dan. Da se bori za ideju. Da se zauzme stav, javno, glasno. Da se bude svoj. Ona je svoja, ta Balana. I znam da ona sve ovo već zna, inače ne bi odreagovala tako glasno i oštro. Odbranila je tog trenutka i sebe i mene. Neću sad da joj kažem „hvala“, to je sranje. Neću da joj na čudan i presmešan način izrazim zahvalnost (pa joj sutra sms-om objašnjavam šta sam u stvari mislila pod stranicom 223)... ide gradacija: uvek ću joj biti zahvalna. Uvek, jer me je otrgla od nihilizma reči „zamlaćivanje“ i vratila sebi.

Tako da... javno, Balana, želim da znaš... i sad se verovatno zamlaćujem i verovatno će sve opet propasti, ali sam rasterećena. Hvala ti što si me podsetila kolika sam ja u stvari zamlata, i koliko je to moja daleko najbolja osobina. Jer, kad se sve sabere, i ostali se zamlaćuju, pa nemaju problem sa tim, zar ne? I evo, ovde, javno, tebi, obećavam da to neću više nikad zaboraviti. Nisi pričala u prazno, ovog puta nisi se zamlaćivala sa mnom, nadam se da ću  opravdati tvoje vreme, tvoje sate koje si mi posvetila pošto premorena dođeš s posla i taj lavor, koji sam zaboravila na terasi.  

Sad bih mogla da se vratim na temu „propali brak i ucveljena failnevesta“, ali ne mogu. Mrzi me.

Jednom, kad budem imala svoj krevet, i kad budem u njemu spokojno spavala možda ću mirne glave pisati o tome kako je pakleno zajebano kad ti neko izmakne tlo ispod nogu. Ako tog trenutka budeš imao nekoga kao što je Balana, možda će ti obezbediti lavor za te neupotrebljive noge, da premostiš uzemljenje. I možda ćeš tada, kao ja sada, shvatiti koliko je divno biti zamlaćen, i  uprkos svemu pratiti srce, jer bez obzira na to što prkosi zakonima simetije, centar je ipak tu.  Od toga kolika si zamlata zavisi šta će biti u tvom centru. Ovo je priča o  Balani i o tome kako me je naučila da zamlaćivanje ima sasvim drugačije značenje, i ja se nadam da će nekome koristiti.

Lepo je biti zamlata. U tome nema ama baš ničeg pogrešnog.  Čak i da ima... ko si ti da sudiš?

Uzmi u ruke svoje „za“ i mlati...nađi to svoje „za“ i mlatni stvarnost po glavi. Znam, realnost je surova prema sanjarima, i kad te par puta mlatne, teško je ponovo naći to svoje „za“, ali upravo zato i postoji ono što ti daje slobodu i snagu da nastaviš. Zamlaćivnje... ili neko kao Balana.

  

Reč

U početku beše... neću se spoigravati biblijskim citatima, neukusno je u ovom trenutku, moram da priznam, ali ima smisla...

Nakon potopa koji je zadesio Srbiju pratila sam te bujice reči koje su plavile moje misli, zatim bila svedok svojevrsne pobune slobodne misli, kao nekad. Kao onda, kada su me ti isti što sada govore o cenzuri navukli da lupam u šerpe, da prkosim bomama,  da čekam peti oktobar, da ... verujem u reč. Nije tajna da su mediji jako oružje, najjače oružje jer koriste reč kojom utiču na našu misao, a potom to ode dublje, udari po emociji. I ti stojiš, uprkos svemu, stojiš jer  si poverovao u reč. Od trenutka kad prvo krene reč pa sve dok  tvoje emocije ne krenu da  rade za istu, nema mnogo koraka. Retko kad zastaneš da se zapitaš šta je tu reč pokrenulo. U mom  slučaju, ove reči pokreće emocija. Izgleda da idem natraške, što ne mora biti nužno pogrešno.

         Juče je Kragujevac zadesilo nevreme.Ne ulazim u to je li ili nije gradončelnik trebao da uvede vanredno stanje. Ne znam, nisam tamo, uostalom ovo nije priča o poplavi, već o emociji koja je dovela do želje da objavim ove reči.

Tamo mi je sestra. Eto emocije! Moja sestra, samohrana majka dve predivne devojčice, zaposlena u Zastava Tapacirnici, grubog glasa i nezgodne naravi. Ona je sinoć radila, od 18 h do 6 ujutru. Nije pokisla, posrala je ptica. Kažu da je to dobar znak. Ona radi po dvanaest sati veoma često, oštetila je kičmu, tačnije, otišla joj je hrskavica, ali nema kud, treba tu decu nahaniti. I radi, kad god nije ukočena ili na nekoj od terapija. Posle dvanaest sati noćnog rada ona nema odmora, jer tako nastavlja, čitave nedelje. A deca se podižu sama. Jedna tinejdžerka i jedan budući osnovac. Lažem, nisu one same, tu im je gluvonema baba. Zavela sam te, jer ovo nije socijalna priča. Ovo je socijalni aspekt mog motiva da se sinoć potrudim da pomognem mojoj sestri. Sa njom rade neke žene koje ne poznajem. To su uglavnom seljanke, koje sutra ipak moraju na njivu, kod stoke, pa nazad, potom marginalci, bivši loši đaci... Njihove ogrubele šake maze neku svoju decu, njihove  neobrazovane  misli  ipak promiču  kroz te glave dok šiju. Ove žene šiju presvlake, ili štagod, i u velikom su problemu. One ne mogu u kancelariju jer „smrde“. One ne mogu da zamene uložak bez bojazni da im se neko ne nakači na vrat što su napustile mašinu. One ne smeju da se oslone ni na jedan od dva sindikata (problem sa njima je iskrsnuo kad se jedna od njih usudila da traži Zakon o radu), ne smeju da odu na bolovanje jer će primiti manju platu itd itd. Iako neobrazovane, politički neaktivne (čitaj uglavnom neinteresantne javnosti) one ipak misle. Misle na tu decu koju možda i grebu dok maze, ali maze, i ne smeju da talasaju, da bi deci pružile to isto obrazovanje  koje im je koznazašto – izmaklo . Juče nisu bile kraj dece, juče su šile. Sinoć su šile, i noćas će ponovo.  Tako sirove, tako neobrazovane. Pa da, ko im je kriv kad nisu učile školu.

Ja sam srećna jer sam se izborila za sopstveno obrazovanje. Osim toga što sam dramaturg, ja sam i zdravstveni radnik, i novinar (o ovome govorim isključivo zbog onih kojima trebaju neke reference da bi me uzeli za ozbiljno – vi „neki“, evo vam sve moje diplome, uključujući i onu sa bandžija). I znam šta je vest, i koliko je teško napisati dobru vest: kratko, koncizno, tačno i brzo. Kako sam posle premijere „Hladnjače za sladoled“ dobila pohvale od pojedinih kolega novinara, sinoć, tokom vanrednog stanja, dok je moja sestra radila, ja sam im se obratila. Dala sam im  vest: Zastava Tapacirnica radi uprkos zvanične objave o vanrednom stanju. Pola pogona je bez struje, pa neke od radnica pokušavaju da osuše kablove jer se boje da neće ispuniti normu. Kablove „suše“ same. U WC odlaze noseći baterijske lampe, dok voda sa gornjeg sprata curi. Zaključane su i ne mogu kući.Da se razumemo, ovo nije vest o poplavi, ovo je vest o vrhuncu mobinga u Zastava Tapacirnici o kojem zna ceo grad, o kojem se govori intimno, nikad javno, nikad ni jedan novinar nije o tome izustio ni reč. Sinoć su neki od njih to mogli, imali su vest.  Verovatno me nisu shvatili ozbiljno, iako sam ja i „obrazovana“ i koleginica. Elem, od mojih prijatelja novinara sam dobila drugačije reči. Reči kojima se peru ruke. Reči kojima se traži opravdanje jer sede kući i ne rade svoj posao valjano. Jednom od njih (zini da ti kažem koji je, ja ne udaram ispod pojasa, već pišem o svojim emocijama) sam dala kontakt telefon jedne od radnica - moje sestre. Moram priznati, dao mi je broj koji mogu da pozovem i prijavim stvar, i prosledio kolegi novinaru. Druga koleginica novinarka mi se javila mnogo kasnije. Ona je imala drugu štit – reč:  ne može ništa da objavi dok joj se lično ne obrate žene zaposlene u Zastava Tapacirnici. I to je prošlo ok. Ali... kako ja sad ne pišem iz pozicije novinara, već iz pozicije sestre, imam potrebu da kažem o tome i sama neku reč. Neće vam se nikada obratiti, jer su dugogodišnje žrtve stravičnog mobinga. Neće se vama obratiti, jer niste reagovali odmah i tu, kad su radile u vanrednim okolnostima, u vanrednoj situaciji. Neće vama reći ništa, jer laprdate o cenzuri i vlasti, ko zna iz kog motiva, jer serete o tome kako se protiv cenzure borite, dok ste sinoć sami, pasivno sprovodili istu. Sinoć su htele da govore, jer su, posle svih onih snimaka potpoljenog Obrenovca, Svilajnca, Doboja, Bjeljine bile više uplašene za sebe nego za svoj posao. Šta je trebalo da se dogodi? Da voda potopi Tapacirnicu, i da se podave ko pacovi ne bi li ste ponovo promovisali sebe kao slobodoumne?  To vaše kenjanje o tome kako je vlast ovakva ili onakva gutaju upravo ove neobrazovane žene,  koje ste sinoć  izneverili. Vaš doprinos istini jednak je onoj istini Orvelove 1984, jer talasate upravo onoliko koliko vam je dozvoljeno i ovde ću stati. Novinarstvo u Srbiji nije cenzurisano, novinarstvo u Srbiji je autocenzurisano. Izvinjavam se svim onim kolegama koji bi okrenuli taj broj i izveštavali sugrađane o onome šta se dešava, izvinjavam se onima koji bi došli sa kamerama i snimili ono što se da snimiti, makar izlazak tih žena iz fabrike u šest ujutru. Onog trećeg, što je poslao sms pozdravljam, jer smatram da i nije novinar. Ne verujem da tako glup postupak može da napravi neko iz branše. Ovo dvoje spomenutih, namazanijih ostavljam svojim kvazi kritikama vlasti i svom trahu od iste. I javno komentarišem nju, jer očekuje da će žene koje su pod pritiskom mobinga govoriti tek tako o tome, a njemu jer mi je sinoć na kraju rekao da ne zna šta da mi kaže (paradoksalno,  baš on)....

Kiša je prestala, ulice su se osušile, žene su, umorno, otišle kući. I noćas šiju. I sutra. Treba dvanaest sati sedeti za mašinom i gledati cvikove kako se uklapaju. Dakle, moja emocija nije ove reči pobrkala, veoma sam pribrana dok ovo pišem, jer je sve prošlo. Najzad, zaboraviću na to, dan je divan, vratiću se ljubavi. Šta god da se izrodi iz ovoga (nažalost, moja će sestra sigurno biti ugrožena), želim da zna da je volim. Žao mi je što nije učila školu. Žao mi je što sinoć nije bila uz decu. Žao mi je što je gledaju kao marginalca jer radi gde radi. Ali ona je moja, volim je, i šaljem joj ovu reč. Zasad je to jedino što mogu.

Majče, voli te dada.