(H)UMORSTVO DUHA

PRVI GROBAR
Čuma na njega! Bila je to lupeška budala. Jednom mi  je sručio na glavu bocu rajnskog vina. Ta lobanja, gospodine, bila je Jorikova lobanja, kraljeve budale. 

HAMLET
Ova lobanja? 

PRVI GROBAR 

Baš ta. 

HAMLET
Daj da vidim. (Uzme lobanju.) Avaj, jadni Joriče! Znao sam ga, Horacio; bio je bez granica veseo; imao je izvrsne dosetke, hiljadu puta me je nosio na leđima; a sad, kako mi je gnusno da gledam ovo; grlo mi se od toga steže. Ovde su visile usne koje sam poljubio ne znam koliko puta. Gde su sada tvoja zajedanja, tvoje šale, tvoje pesme tvoje munjevite dosetke što su za stolom stvarale buru smeha? Zar ničega što bi se podsmehnulo vašem kreveljenju? Sasvim otpala gubica! Idi sad u gospođinu sobu i kaži joj da lice može namazati slojem debelim kao palac, ipak će najzad ovako izgledati.

U Šekspirovoj drami Hamlet, Jorik, dvorska budala čija lobanja potresa mladog plemića  pojavljuje se u dve replike, tek  nakratko. Pojavljuje se kao lobanja, taj Jorik, to obezglavljeno spadalo, bestraga mu glava. Šekspir se u ovoj tragediji ne bavi budalom. Ali budala nije tu slučajno. Tačnije, budalina glava.

Dvorske lude dosetkama su uveseljavale dvor i brusile duh dvorjana i vladara. Ipak, dešavalo se da, kao Jorik, završe obezglavljene. Danas se promenila forma, suština je ostala ista. Masakr u Parizu – reakcija  jednako besmislena kao potreba vladara da obezglavi “bezazlenog” Jorika. Ali u pitanju je povreda časti. Neko se našalio pa malo preterao… toliko o tome. Neko bi mogao i tome da se nasmeje. Smeh kao lek, kao odbrana, kao napad, kao orden, kao odraz svake emocije koja vri ispod ovih naših maski, zar je moguće da može toliko da košta?

Recimo da je Jorik znao da će stradati ako pretera. Bi li ga to pokolebalo da kaže svoju smrtonosnu pošalicu?  Da li bi Jorik čekao još jednu godinu, još neku dvorsku decu nosao na leđima, pokušavao da se dopadne još kojom bezazlenom šalom i čekao penziju? Verovatno bi. Nikome se ne umire. Ali tu postoji jedan problem. Kad počne bujica sarkazma usled očiglednog problema koji svi zanemaruju, Jorik sebi daje dozvolu da ide dalje, da kaže tu očiglednu stvar, makar kao dosetku. Jer, to je jače i od smrti. Zna Jorik da će mu glava leteti, ali ne može da obuzda tu bujicu, jer mu se čini da je dragocena sloboda koju sebi daje – sloboda da kaže. Šalu. Svima. Paštabude. Eto, tako lete glave.

Sa druge strane, tu su Hamlet, Horacio i dva grobara, pomno posmatraju tu lobanju i komentarišu Jorika. Niko ne pita zašto je tu samo glava i ko je tu glavu odvojio od tela. Svašta, to se zna. Glavu od tela mu je odvojio njegov lajavi jezik. Ipak, Hamlet se nežno obraća Jorikovoj lobanji, nostalgično se priseća svog detinjstva. Najzad mudro zaključi da je sve prolazno kao Jorik. I kraljevi i budale.

Eto, kakav je taj Jorik, ni mrtav ne miruje, nego ti ostavlja prostora da još nešto naučiš, još nešto spoznaš, pre nego što nastaviš dalje i iza sebe ostaviš sećanje na ludu vrcavog humora i dugog jezika. Na ovim prostorima nekada su pisci (Radoje Domanović, Petar Kočić, Nušić, Duško Radović…) osećali na svojoj koži žig kojim se “budale” obeležavaju. Danas se time više ne mogu pohvaliti pisci, ali uvek mogu novinari (jer čega se pametan stidi, budala se ponosi).   

Nisam Šarlo. Nisam empatična. Ti su ljudi znali šta ih čeka. Radili su svoj posao, i to poštujem. Sad posmatram lavinu reakcija (koje su potpuno očekivane, ali …?) i pitam se samo čemu iznenađenje. Svako ko je nekad preterao sa šalom osetio je posledice. Lokalno, to se završi uvredom, tučom, prekidom kontakta. U civilizovanom svetu (ili bar onom koji sebe tako naziva) podnose se tužbe i uzimaju ogromne svote novca za uvredu časti. U ekstremno glupoj varijanti, ti uzmeš oružje i pucaš. Nenenenenene, ti napraviš ekipu, plan, sačekaš trenutak da ti niko ne promakne i ospeš paljbu. Da niko ne ostane. Da ništa ne ostane. Glup si, ne samo zato što pucaš u humor, glup si jer ne kapiraš da će tvoj pucanj zloupotrebiti svi. I niko neće tačno ukapirati zato si pucao, sve da im nacrtaš. Čak i karikaturu. Al, očigledno, ti to ne razumeš. Zato si pucao, i zato si glup. Zato će zloupotrebiti to što nisi umeo da se šališ na svoj račun. E, zato si glup.

Ovakvih glupana je svuda oko nas. Samo nemaju maske i pucaljke. Da, naopasnije je našaliti se na tuđ račun. Jorik je to znao, Šarlo je znao. I terali su cirkus do kraja. I to nije svako, koliko god želi da bude empatičan. Može da poštuje, ali ne može da bude Šarlo. Ni Jorik. Alo, to je posao za budale, a nikome nije do toga da bude budala. Svi bismo samo da budemo cool i voljeni. A ovo je moje mišljenje a propos navale postova i vesti i mišljenja i tugovanki i uzdaha… alo, ej. Šarlo je znao. Al' se zezao do kraja.

Zato, osmeh na lice, jer sve drugo će iskoristiti prodesničarske struje (što isamske, što evropske). Iskoristiće tvoju empatiju i žal za čovekom. Jedni će pucati u novinare, drugi će šutirati trudnicu do smrti, treći klicati "Bravo, bravo" za još krvi, progonstava i suza. Ej! Alo! Osmeh na lice, to je izgleda najubojitije ovih dana. Smeh je prestao da bude lekovit, naprotiv smeh je počeo da bude opasan. Pucaj u glupost osmehom. Neka to bude oružje autentične jedinke koja ume da se nosi sa h-umorstvom duha.

A ti, koji ne znaš za šalu, koji svoj ego stavljaš u službu mržnje i tapšeš nad nečijom smrti… pogledaj se u ogledalu. Vidiš li karikaturu?